 Svetislav Andrić
Radio četiri pune decenije Ni kilometar daleko od Željezničke stanice i hotela ”Vasa” danas razgovaramo ja i Svetislav Andrić. Oživljava Svetislav, kroz moja pitanja, te dane i godine. Decenije i decenije. Pune četiri decenije rada. Ima i kusur, od «dva meseca i osam dana». - A, kad sam penzionisan otišao sam dole i bio pet meseci u Mladenovcu, gde sam kuću podigao. Bilo je to 1979. godine. Uvek mislim da se vratim. I sinovi vole da idu tamo. Imaju društvo i prijatelje u zavičaju. Zvezdan se oženio iz Beograda. Samo mi koji živimo u tuđini možemo znati pravu vrednost zavičaja, kaže Svetislav i dodaje kako mu je želja ”da letuje tamo a zimuje ovde”. Njegov uži zavičaj je selo Obudovac kod Brčkog. U stalnoj je vezi sa rodnim krajem. Potom smo razgovarali o mišljenju njemačkog slaviste koje smo zabilježili prije deset godina, na koje podsjećamo u ovom broju, prema kojem mi Srbi nismo prepoznatljivi kao stranci. Interesuje me da li je Johan Reke u pravu i kakva je veza Srba sa kulturom kojoj pripadaju, naravno, gledano korz naša švedska iskustva? - Apsulutno je u pravu. Kod nas ekonomskih migranata, vidim bledi ta veza, što nije lepo. Mi smo došli što smo hteli i našli smo što smo tražili. A ovi emigranti što su došli devedesetih minulog veka oni su došli što su morali i drže čvršću vezu sa kulturom iz koje potiču. I to je lepo. Kako je izgledao životni i radni put Svetislava Svete Andrića? - Ujutro 24. novembra 1965. godine kad smo se probudili u belom Stokholmu otišli smo u Biro za zapošljavanje. Bila su nas trojica; ja, Lazar Andrić i Nikola Ilić. Ja i Lazar bili smo zajedno i u vojsci, zajedno smo došli u Švedsku. Bili smo drugari, ne samo što se ono kaže, nego baš drugovi, iskreni prijatelji. Umro je pre godinu dana, tačno na ovaj dan kada ja i ti razgovaramo. Pokoj mu duši. Ovde je sahranjen, ovde mu je familija. Sa Biroa uputili su nas u jedno mesto na jezeru Veten, Grena se zove. Malo, lepo mesto. Tu smo bili do 2. januara, a već sutradan došao je jedan službenik sa Biroa za zapošljavanje i kaže; Spremite se za put, putujete u Katrineholm gde vas čeka posao u fabrici SKF, nas trojicu Lazara, Nikolu i mene. Posle sedam dana počeli smo raditi na normu. Dobili smo posao kao metalostrgari. Taj posao sam radio četiri godine i u Beogradu, u firmi ”Meteor”. Otišao sam u penziju kao vozač autobusa. A, moj dobri drugar Lazo radni vek je završio kao vlasnik picerije. Satnica je bila u Katrineholm 6 kruna i 39 ora. Platu smo primali nedeljno. Tamo sam ostao 11 godina i devet meseci. Jezik se učio na poslu i uz posao. Nije bilo tumača. Brat šalje štampu iz Beograda - Brat Milan redovno mi je slao štampu iz Beograda: ”Nin”, ”Ilustrovanu Politiku” i ”Sport”. (Danas preko satelita dobivam informacije iz Otadžbine). Nije bilo u početku puno naših ljudi u Švedskoj. E, posle kad su počeli naši radnici dolaziti bilo je malo lakše boriti se s nostalgijom. Negde na razmeđu 1969 i 1970. godine formiran je klub u Kartineholmu. Usledila je, potom, ženidba i dolazak dece, prvo Zvezdan (1973) a potom Vladan (1977) i vezanje života za Švedsku. Iz Kartineholma selim se u Stokholm (Haninge) i postajem vozač autobusa. Bejaše to 2. januara 1978. godine. Kao vozač autobusa otišao sam u penziju. Ljubav prema familiji, Otadžbini i knjigama Dok u jednom od restorana uz Kungsholmen ispijamo svoje šoljice kafe teče priča Svetislavova. O životu između Tamo i Ovamo. Kad spominje zavičaj, Otadžbinu, familiju i knjige, svoje velike ljubavi, lice se ozari, ispuni osmjehom. - Na prvom mjestu je familija. Milo mi je što sinovi vole otići u Otadžbinu. Obojica su zaposlena. Mlađi je frizer a stariji ekonomista. Studirao je ovde i u Americi, gde je uz studije živeo i radio sedam godina. Komunizam nisam voleo samo zbog jednomišljenja. Svako ima pravo da misli šta želi a ne što mora. Zbog jednoumlja zemlja je prošla sve što je prošla. Ljubav prema pisanoj riječi i čitanju nosi Svetislav iz mladih dana. Znao je to jako dobro i njegov brat Milan koji je za Svetislava kupovao novine u Beogradu i slao ih jednom sedmično za Švedsku. - Kao vozač autobusa imao sam vremena za čitanje i mnogo sam čitao što i danas činim. Koju knjigu trenutno čitate? Da li čitate na srpskom ili švedskom?
Dijaspora/Diaspora, broj 56, godina 2007, strana 6-7 |
Na glavnu Željezničku stanicu u Stokholm stigao je, veli, 23. novembra 1965. godine. Bilo je 18 časova i 50 minuta. I to pamti. Bilo je mnogo hladno, 26 ispod nule. Snijeg visok pola metra. Konačio je u hotelu ”Vasa”, u blizini Željezničke stanice. Spavanje koštalo 8 kruna i 90 ora. Ujutro Biro rada a uskoro i prvi posao. I onda rad, rad i samo rad, «40 godina, dva meseca i 8 dana, uvek u dve smene». Radilo se i živjelo za ono vrijeme kada će se krenuti na godišnji odmor («Hej bre, samo jednom nisam bio u Zavičaju za odmor. Živadina se porodila, Zvezdan bio mali, beba»).