|
Стари друм кроз Херцеговину води од југа према сјеверу, или од сјевера према југу, све у зависности од тога у којем превцу крене онај који путујуе. То је онај далеки пут који је ишао од Дубровника, преко Херцеговине, Босне, Србије и Бугарске, све до Цариграда и којим су стољећима пролазили путници, роба, војске и све друго што пута тражи, она жила куцавица кроз коју је све протицало, журећи да што прије стигне до свог коначног одредишта. У Херцеговини тај стари пут већином зову Турски друм. Туда некуда су, прича се, водили и римски путеви, а потом и византијски и они у вријеме процвата средњевјековне српске државе. Али народно памћење не сеже дотле, а памти се оно што је било обиљежено сваком врстом невоље и људске несреће, па због тога тај стари пут и зову Турски друм. Он је одавно изгубио своју функцију и значај који је имао и полако зараста и нестаје. Разносе га воде, а на многим мјестима су га испресјецали и поклопили нови савремени путеви који туда воде. Ипак још траје иако је све мање у употреби јер туда, у касно прољеће и рану јесен, пролазе најчешће стада, која из нижих и сушних херцеговачких предјела путују на планине између Гацка и Фоче, гдје проведу цијело љето. У Херцеговини та стада оваца, говеда и коза зову планинштак. Она се, да не би сметала саобраћају ни саобраћај њима, најчешће крећу Турским друмом. Али планинштака је све мање, а друм све више зараста и нестаје. Приче о друму, са друма и око друма још живе, али је и њих све мање. Све донедавно у Херцеговини није било куће у којој се није памтио неки од бројних догађаја са друма и око друма, најчешће трагичан, попут оне невеселе а истините приче о несрећној мајци Хасан-паше Предојевића из Пријевора код Билеће. Тим истим друмом пристајала је, уцвјељена и за срце уједена, мајка за турским караваном, који јој је одводио сина јединца Ненада у далеки крај, да га тамо потурче и обуче да постане јаничар као и бројни други српски дјечаци. Пристајући за караваном, гоњена и шибана турским канџијама, стигла је све до Чемерна, узалудно молећи да јој врате дијете. Даље није могла. Она никако није могла да схвати турска објaшњења да њено једино чедо одводе тамо далеко да би га усрећили и да би постао неко и нешто, постајући неко други. Изгледа да је и Хасан-паша Предојевић, који је постао босански беглербег и погинуо у сукоби са Аустријанцима 1593. године код Сиска, схватио колика је цијена све те славе због чега је и наредио да се каменује његов стриц, који није могао да се растане ни од једног од својих седам синова, него је у јаничаре дао братића Ненада. Крај Турског друма су и срушена црква и чатрња у Пријевору, које је Хасан-паша Предојевић подигао у знак сјећања на своју мајку, а испод Билеће џамија, саграђена њему у спомен. Прича о Хасан-паши Предојевићу у Херцеговини је добро знана. Али многе од тих трагичних прича са друма и око друма су се већ заборавиле, a оне које су остале умиру заједно са херцеговачким селима. Многе куће у тим селима остале су празне, а њихови бивши станари и насљедници, умјесто прича старих и бркатих памтиша, слушају оне са малог екрана. Те телевизинске приче су сасвим нове и модерне, а стигле су из далеког охолог свијета, огрезлог у обиљу, који је, ради чулних ужитака, бацио под ноге велики дио онога што се некад цијенило и причало. Због тога све мање има оних који умију да испричају те старе приче са друма и око друма. Од извора Требишњице, па скоро све до Автовца, близу педесет километара, протеже се безводан и сушан крај. Нигдје ни једног извора, али су ту крај пута чатрње на сваки сат до два хода. Прича вели да је турска војска кренула од Автовца према Билећи. Дан је био љетни, ваздух, камењар и оскудна земља ужарени, како то само у Херцеговини зна да буде, а воде ниоткуд. Марш се није прекидао, а испод самог данашњег града Билеће попадали су војници од умора и исцрпљености. Шеснаест их је умрло од жеђи, а њихови нишани и данас се налазе у мезарју стотињак метара изнад Турског друма. Тада је наређено да се крај Турског друма изграде чатрње, које и данас служе. Турским друмом је стољећима пролазила сила и хордија и чуо се звекет смрти, шуштала свила у трговачким сандуцима и куцало злато и накит. И увијек је крај њега било оних који су гледали како да уграбе понешто од тога – хајдука, ускока и комита и оих других што њих гоне, јер сви би да имају више него што им треба, да буду јаки и мoћни и да владају. Све се у међувремену промјенило, Турски друм зараста и воде га плачу, а једино је жеља за посједовањем и влашћу остала у људима иста каква је и прије била.
|
Шћепан Алексић рођен је 5. септембра 1952. године у Богдашићима код Билеће. У Билећи је завршио основну школу и гимназију, а студиј журналистике на Факултету политичких наука у Сарајеву 1976. године. Био је дугогодишњи новинар агенције Танјуг (Београд) а од октобра 2008. године директор је Народне библиотеке у Билећи.
