|
 Албахари у Калгарију, симио: Ален Ђелић Разни људи на разне начине покушавају да олакшају себи када их запљусне талас нерасположења – неко оде у биоскоп, неко у куповину, неко у кафану. Када се мени то деси, пустим Боба Марлија и ритам реге музике најчешће ми одмах врати добро расположење. У случају да то ипак није довољно, последњих година имам припремљен посебан додатак. Наиме, у претраживач на мом компјутеру упишем команду: Belgrade, Montana, и сачекам неколико секунди да ме одведе до бројних сајтова о граду који се, у ствари, зове Београд а налази се у Монтани. Овај амерички имењак нашег главног града је неупоредиво мање место и, према попису из 2007. године, имао је 8.047 становника. Оно што га чини привлачним и што ми враћа добро расположење јесте податак о томе како је место добило своје име. Наиме, место је названо Белгрејд (односно, Београд) у знак захвалности за финансијску помоћ српских инвеститора приликом изградње севернопацифичке пруге крајем деветнаестог века. И управо та реченица – да је, другим речима, Србија финансирала изградњу пруге у Америци – одмах ми поправи расположење. Та мала Србија је тада била довољно моћна да, заједно са многим другим европским финансијерима, помаже развој Америке. Имајући у виду садашњу светску економску ситуацију, можда ће се поново указати потреба да се Америка финансира европским новцем и то упркос добрим намерама и обећањима новог председника Обаме. Истина, ни у Европи није све како треба, али бар у овом тренутку (или, боље речено, бар са ове раздаљине) изгледа да европски брод тоне спорије од америчког. То значи да је сасвим могуће замислити сценарио према којем Европа треба да чупа Америку из глиба у који она све више упада. Уколико се то деси – и под условом, наравно, да тај сценарио не буде као нови наставак серијала о побеснелом Максу – било би лепо видети да Србија поново притиче у помоћ Америци. Ако је могла она некадашња Србија, зашто не би могла и данашња? Не би то било лако, у то нема сумње, али где има добре воље, свашта може да се постигне. Неке ствари, међутим, морале би претходно да се реше. Пре свега, питање телевизијског преноса скупштинских заседања, будући да је за многе посланике то питање најважније за судбину земље. Затим би требало видети какав је успех пакета мера који влада нуди као спас за садашњу ситуацију, јер не можемо спасавати друге ако прво не спасемо себе. Нисам сигуран да ли регулисање курса евра има неке везе са тим пакетом, али то и није толико важно, јер Америка ионако не хаје за европску валуту. Јасно је да неће бити лако испунити ове услове, али можда то и не треба превише да нас брине. Зашто би Србија уопште спасавала Америку? Ако јој је суђено да тоне, онда је залудно нешто покушавати. Уосталом, тонула је и Србија, и видело се како јој је Америка тада помагала, а добро се зна како је и Никола Тесла, о коме се ових дана поново прича, тамо прошао. (Па и та намештаљка са Родом Благојевићем, ни ту нису чиста посла!) Међутим, не би требало да заборавимо оне Београђане у Монтани и њихову захвалност српским инвеститорима. Тренутно су они, на пример, у потрази за шефом ватрогасаца, годишња плата је око шездесет хиљада долара, али услов је поседовање факултетске дипломе из области пожарства и заштите од ватре. У граду има петнаест полицајаца. Библиотека има тридесет хиљада књига и више од седам хиљада чланова. Извесни Џејсон Карп, запослен у градској администрацији, ускоро слави петнаесту годишњицу рада. У околини има изврсних места за риболов, као и за зимске спортове, а сваког септембра у граду се одржава јесењи фестивал са парадом, роштиљијадом и разним забавним играма. Све то може да се прочита на званичној презентацији америчког Београда на Интернету. Нисам једино успео да пронађем податак о томе да ли међу тих осам хиљада становника има некога ко је пореклом из Србије. Без обзира на то, Белгрејд делује као идилично мало америчко место у којем човек може да се осећа довољно заштићен од економских олуја које потресају свет. А уколико амерички брод настави да тоне, можемо да помогнемо Америци тако што бисмо свих тих осам хиљада белгрејдских Београђана из Монтане пребацили у Србију, у Београд. Они нам, ионако, некако дођу као да су наши. Фебруар, 2008. године Повезани линкови |
