listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Milosav Slavko Pešić

Istina je

 

Podnarednik srpske vojske Ilija Konstantinović, fanatični tragač za zlatom imao je neverovatne snove. Javljalo mu se u snu kao i na javi da je u smederevskoj utvrdi zakopano silno blago moćnoga despota Đurađa Brankovića. Zakopano, pa šta? On će skriveno naći, ali najpre mora da prinese žrtvu. Potreban mu je sadrug koji bi ga preklao i krvlju iz srca i jabučice natopio mesto na kojem je zlato zakopano, koje je samo njemu znano jer ga je u snovima jasno video. Mora da oposli što mu je kazano, što je zapisano. A pisano je da će podnarednik naći što god želi ako moćno sneva, zlato najpre i najviše.

Mesecima je podnarednik tražio nekoga ko bi u njegove snove ušao, preklao ga, iskopao srce i jabučicu, na kazanom mestu krvlju zemlju natopio, potom srce i jabučicu vratio u podnarednikovo telo i latio se ašova. Kad iskopa za dva ašova naići će na posudu s vodom života, poškropiće rane podnarednkove te bi taj uskrsnuo da zajedno do blaga stignu.

Podnarednik Ilija Konstantinović ubedio je Vlaha Vasilija Radulovića da učini potanko kako mu je kazano.

Bila je godina 1892.

A potom...

 
Vijest iz starih novina koja je inspirisala rađanje ove pripovjetke. Klikanjem na sliku možete videti ovu vest iz 1892. godine

– Sujevjerje. U Smederevu se u prošli ponedjeljak dogodilo ovo grozno ubijstvo. Jedan je konjički podnarednik, uvrtio sebi u glavu, da on mora iskopati veliko – car Radovanovo – blago, te da bi do toga došao, evo kako je on izkombinisao u svojoj ćupi.

On je nagovorio jednog ludaka – Vlaha – konjanika , da ga zakolje, te kad ga zakonje, da mu izvadi srce i grkljan, te da nakapa krvlju ono mesto koje mu je označio. Kad nakapa – rekao mu je dalje –, onda da kopa, te će naićina jedno staklence s vodom, i tom vod icom neka ga polije, pa će odmah oživiti i onda će doći do grdnog blaga.

Ludi vlah posluša ga, i sve uradi, kako mu je podnarednik zapovedio. Kad je vidio, da nema staklenceta sa vodom, on se poplaši, te otišavši na Dunav, opere se od krvi i legne mirno spavati. Sutra dan, kad se videlo da nema podnarednika, učini se uzbuna i na pitanje, da l ko zna gde je, iziđe Vlah i kaže sve po redu šta je uradio. Po tom su ga zatvorili i sad čeka osudu.

Eto do čega sujevjerje može čoveka dovesti .

Novo vreme, Zemun, godina 4, broj 28, nedelja, 5. april 1892, strana 4


... mnogo godina kasnije

Usnama miče, glasa ne pušta

Nenadano usni Vasilije san kakav nikad nije pa, probudiv se, vas u znoju, drhtaše dugo kao vejka na vetru.

Potom ga, iznova, umor skoli: ni da spava, ni da bdi.

Sve molitve se istrošile, nevidne, kao da ih ne bje.

Slike, čudesne, zastrašujuće, nerazumljive, na krilima leptirica lete, lete, lete.

Promiču svakodnevno.

Muče ga obnoć, rastržu obdan.

Glasovi.

Krici.

Vapaj.

Mrmor.

Jeza.

Pošast.

Krst.

Strah, strah brate moj.

Strah neizmerni, nepropadljivi.

Strah sve satire, svakoga slomi.

Strah.

Ne može se, kroz sobicu proći. Krcato sve je.

Pitaj Boga čega tu sve ima.

Najviše nepotrebnog balasta.

Ništa opipljivo, a tesno kao u pilećoj guši.

Više ni disati nije lako od praha s krila leptirica.

Od slika. Od prikaza. Duhova. Nakaza. More.

Spasi Bože i sakloni, treperi neznanog jereja daleki glas. Kroz prah s krila leptirica nazire se da u ispruženoj ruci drži naforu.

Zaludu molitva, zaludu kajanje.

Usni Vasilije, kad za hip u vrtlog pade, da čas je kucnuo da sagradi sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregratke u kovčegu; i da ga zatopi smolom iznutra i spolja. I da ga načini ovako: u dužinu da bude trista lakata, u širinu pedeset lakata, u visinu trideset lakata.

I da bude na tri boja:

prvi, donji, za slane,

drugi, srednji, za gorke,

treći, gornji, za suhe dažde,

suze naše, nepresušne!

Ne učini li što usni, daždi će, slani, gorki i suhi presoliti, zagorčati i osušiti štogod je na zemlji. Zatrovaće sve, zatreti svako živo biće.

Vasilije neuki, krotki, grešni zasigurno biće za sve kriv i svetina će ga omrznuti i bolesti će ga skoliti i živeće u mukama najgorim, čoveka nedostojnim, ako ikoji dan još doživi jer će ga divlja svetina, koja za milost ne zna, rastrgnuti, raščerečiti, linčovati.

U nj će prstom upirati suseljani i kogod stigne. Za sve što ne valja, za sve što krene naopako na kugli zemaljskoj, Vasilije naivni i nedužni, kriv biće.

I jezikom ga oplitati, opadati i gori i jednaki; retko bolji jer ih je i tako malo.

Smrt će, slatku, moliti i neće je izmoliti.

Rane će, poput psa, lizati dok ga pacovi ne pojedu, vidati, veka neće imati.

Ni da živi, ni da mre.

Kajaće se, oprosta biti neće.

Ne mogu mu nauditi ni poput švaljinih iglica oštri zubi pacova što se kote po kutovima sobička, skiče, ujedaju, pentraju po Vasiliju, grizu mu usne i zavlače u usta, otkidaju i jedu komade ušiju, zaviruju mu u oči, mokre po hrani i skoreloj prljavštini posuđa, sejući smrtonosne supstance Leptospiras.

Ne može se Vasilije rešiti muka.

Mora da živi, makar besmrtan postao, da okajava.

Sve će mu, uz čemer i jed, leđa okrenuti i lice izrovašiti.

I seme prokleti. Ime će mu zaboraviti, tragove zatreti. Kao da nikad bio nije, nit zemljom hodio, nit vodom brodio.

Najbliži će ga ljuto opadati.

Sagradi li brod, spašće se, ako pogodi dan i Bog da.

Daće Bog ako drugome nije obećao. Tako je najlakše pomoć ne pružiti.

Nikola de Arhilupis, despotov visoki činovnik, sklanjao se od svakoga dažda. Od ovoga osobito.

Zna logotet da to nisu samo proste kapi, nije to letnji pljusak što nabora prašinu i ispari, i da će mu se, ne skloni li se, razjesti šešir od 96 naživo dranih životinja, urešen pucadima kulinana što mu pute, krešući svetlost, obasjavaju bolje od zvezdane noći i svakoga svica.

Uvek bi se Nikola de Arhilupis, oslanjajući se na vernoga Drukšu, na njegovu domišljatost i želju da gosparu ugodi, sklanjao s vetrometine i mašao ovčijega meha sa smederevskim rizlingom, milog mu godišta. U istom je ovčijem mehu Drukša držao dve jareće mešine s ledom i planinskom bistrinom. Zibala se hladovina da vino bude rashlađeno koliko je potrebno da razgali probirljiva despotova pisara.

Opaki su to daždi. Kad bi kogod imao Senekinu staklenu kuglu, video bi, u tim kapima, kao Zaharias Jansen (Zacharias Janssen) što u životu snio nije.

Pisar ne imade vremena za sne.

Dovoljno mu bi da pogleda u dlan pa da zna da će živeti, uprkos svemu, koliko je kazano.

Kako Vasilijevu postelju taknu gorke, slane, suhe kapi, tako malakšu, sparuše se, prospu.

I njega, čemernika, na muke udare.

Sreća brzo zgasne, bol utrne, ali ne prolazi, nikako.

Postelja se beli sred noći: svetluca se i ljeska od soli dovoljne da napuni sedam velikih hrastovih lađa. Što pretekne – čitavom Svinjarevu za stoku i svinjokolj dotekne.

Dovoljno preteče soli da nesrećni tragač za zlatom, Ilija Konstantinović, obeleži put nade od Smedereva do gradova na moru koje će kupiti kada blago nađe.

Ako nađe.

Vasilije se, od neka vremena, budio sav u čudu, zasut suvim daždom koji se taloži kao lišće u jesen, zatrpan solju koja ga žestoko razjeda da je vas u ranama i crvenim pečatima dok mu gorčina do grla utrobu diže.

Dušu bi ispustio ali ona neće da ode, ne napušta ga, izmorenog, iscrpljenog.

Smrt i sudba, s nevoljnikom inat teraju.

Sve ga svrbi i koža puca kao iznošena anterija.

Tek što mu poneka rana zaraste, javi mu se Radovan, ogledaličar, trgovac nirnberškom robom, da mu rane oljuska i kraste pozoba.

"Zar nisi video u mom ogledalu na dah da blaga nema?" uvek ga isto pita vruskajući kraste dok mu ljuspice iz punih usta izleću kao vinske muhe.

Vasilije, naivan poput deteta, sleže ramenima.

"Šta ti bi da se s ludim podnarednikom u kolo hvataš?" čudi se. Odgovoru se ne nada.

Ma šta Vasilije činio od upornoga dažda ne može umaći: kao od suđaja.

Da brod gradi ne imade ni para, ni građe.

Ni drvene, ni ljudske.

Ponajgore: izdade ga snaga. Bez žara je.

Najgore čini: sudbini, koja za milost ne zna, predaje se kukavan, čemernik.

"Hoćeš malo praha, muke da prekratiš?" nutka ga Milija. "Ništa ti ne tražim, dušu da iskupim."

Zvižduće Milija dok nutka prah amanita, kao da se zviždukom iskupljuje za sve što učini i što nameran je.

Od nekog vremena Vasilije u snove ne veruje. Dovoljno mu je jada naneo onaj što se javi podnaredniku pre dva stoletija.

Onaj što ga uništi.

Ali ovaj san, strašni, nit popušta, nit napušta.

"Smiluj se Gospode!"

Pokušava Vasilije da odgovori Radovanu; usta zaman otvara, reči se ne čuju, nema ih.

Daha nema.

Od glasa ni pomena.

Sve je presahlo. Stalo. Nestalo. Nepomenik možda zna pute do nepostojećega.

Svakog dana u životu, poveri se Vasilije u času kratkotrajnog zračka svetlosti, razmišljam i kajem se što se priklonih ludome podnaredniku. Od tih slika ne mogu mirno ni da živim ni da mrem.

Života, jasno je, više nema. Ne postoji. A smrt ne dolazi.

Vasilije je još živ, mada mrtav stolećima.

Konj, berberski, s malenom, jedva primetnom ziftanom zvezdom na čelu, pred kućom se propinje. To je verovatno onaj snažni, lepo formirani mladi at što je u službene knjige upisan imenom Barbados. Vasilije se seća kao kroz maglu da je podnarednik Konstantinović od uranka do zaranka ata zvao Severni Noćnik, od smiraja do svitanja Južni Meteor.

Ponekad nije siguran da li se to on seća života ili neko drugi iz njega govori. Ima tu nekog vraga.

P ričalo se da berberski konj ima i tajno ime koje je u puku znao samo podnarednik jer mu ga je on i dao. Moje Zrno Zobi, šaputao je podnarednik atu u uho tajno ime kao da sipa basmu. Konj bi se uvek stresao i oznojio kada bi čuo podnarednika kako šapuće te čarobne reči, magijske, tajnovite. Uspinjao se, njištao. Glavu polagao podnaredniku na rame, menjao raspoloženja, ponašanje.

Njišti Barbados.

Nogama kopa, bakrenjaka niotkud.

Niko da ata uhvati, sapne, nahrani, napoji. Da ga smiri.

Nežnu reč u uho da mu saspe. Grumen šećera ponudi.

Čuje li ga ko, vidi li ga iko?

Ko će kroz uho da mu protne smirujuću priču, lepu reč, da ga potapše, blago, s razumevanjem?

Barbados li je ili koji drugi, neznani at?

U noćima punoga meseca Vasilije vidi vojno-sudskoga pisara Gojimira Stojiljkovića kako mu se ceri dok pretura i njuši spise poručnika Andreje Šuškalovića.

Sve ih zavrat baca.

U zoru, tek što se sunce izmigolji, Vasilije vidi sebe, okovanog: vode ga na suđenje, drugi put vidi da ide na streljanje, ponekad vidi kako mu u susret ide nasmejan podnarednik Ilija Konstantinović. Vojnik se ozari, ushiti, potom stiže grubo otrežnjenje, posle kojeg mu je veoma loše, pada u depresiju koju smenjuje agresija, bes, pa iznova nagla apatija.

Pri smiraju dana, u rumenim zracima sunca, vidi obrise figure vojno-sudskoga poručnika Andreje Šuškalovića u besprekorno sašivenoj uniformi boje trule višnje: nudi mu čašu vode i stolicu da sedne.

Uvek, pritom, noge Vasiliju zadrhte.

I uvek ga dirne poručnikova blagost kojom se za njega, nedostojna, stara.

Kapi su se, nabijene porukama kao šipak semenom, otvarale podjednako brzo i bezglasno, dvodelne, trodelne i četvorodelne.

Trodelne, mada Vasilije ne razumede ni jotu od svega, kao što janičari i osioni Turci po rođenju ne shvatiše Marine kvipuse, zauzlane poruke starome Đurađu, krile su jecaje Margaretine, dnevne, noćne i ponoćne; četvorodelne, kasneći onoliko stoletija koliko kelija imadoše, nosile su nesrećnome despotu Đurađu, za čijim blagom je Vasilije po nagovoru podnarednikovom tragao i ruke okrvavio, vajkanja, kletve, uzdahe i bugarštice.

Čak i pet narednih kolena, Katarinina i Marina, onih što isplakaše i ispratiše i pet kolena Đurađeva i Irinina, onih kojima behu upućene, i pet Lazareva, koji ne znade ni šta je bilo ni šta će biti, i pet Grgura Slepoga, kome je odviše i vlastite nesreće, i pet brata mu Stefana Slepoga, koji ne znade ni jednu boru supruge Angeline, ni likove dece svoje, i pet neznanih Todorovih i pet deteta Jelene što odoše sa ovoga sveta da im se ni grobišta ne znaju, ne mogu se uzdaha osloboditi, a suze, kao čvorci, jednako sleću na Vasilijevu prostu postelju.

U njemu odavno presahnu svaka želja.

Slabost ga satre. I kvipuse Marine oko vrata stežu. Ne može da diše. Ne može da govori. Čemu govor ako su reči usahle?

A lakomost, negdanja, još okajanja ište.

Mislio je samo kada će, već, istinski, mreti, e da se spase, skrasi, odmori, odahne i okaje ima li išta i rašta.

Vavek ima, ali se ne da uvek.

Pruža ruku da uzme Milijinoga praha, ali se ovaj, lukavac, izmiče.

I jednako mu prah nudi. Zivka ga. Mami. Pa se izmigolji. I nanovo nudi.

Igra se, čeka preporuku ili ga nekud vodi. Vuče u tminu.

Senke, pričine. Privid.

Magla.

Između njih stoletija, unakrst, preprečuje.

"Hodi Vasilije, čedo moje, lizni prah od kojeg se niko ne povrati, koji vodi na pute sa kojih se niko još ne vrati" mantra Milija, "jer prah je ovaj bolji od firentinskoga mirisa braće Ruđeri koji niko ne udahnu dvared, niti ga, potom, opisa. Dođi, sine moj, u predele u kojima izvan smrti smrti nema."

Gorki vetar, za koji Vasilije nikad ranije nije osetio ni čuo da duva ovim krajem, bio je nesmajnik s Bosfora. Nosio je zaostalu tugu, beskrajno dugu, neprolaznu, od mnogih niti istkanu.

Kroz ćurlik premorenoga vetra, ponekad je razabirao imena Margarete, Kantakuzine, potom, kao da nije najbolje razumevao, ponavljala se imena Mare i Katarine, povremeno, kao senka da mine, fijuknuo bi prazan Grgurev, Stefanov ili Lazarev znamen, minuo bi, katkad, nejasni, kao lelek, lik zanavek mladoga najstarijega Đurađevoga čeda Todora i večnoga deteta Jelene, pa kao sabljin rez, Murata i Mehmeda, Ulriha Celjskoga, despota Đurađa, kira Irine, mitropolita smederevskoga Atanasija, beogradskoga Grigorija, braničevskoga Savatija, raškoga Nikodima, prizrenskoga Mihaila, čelnika, logoteta, jereja, dohijara, horepiskopa, inoka, đakonisa, prezvitida, protovestijara, pokojeg protopopa, mnozine peharnika, stegonoša, pronijara, akoluta, ostijara, psalta, eklesijaraha, protokanonaraha, taksijaraha, anagnosta, vojvoda, skoroteča, nebrojenih crnorizaca, pustinožitelja, hedoniste Nikole de Arhilupisa, najobrazovanijega pape Pija Drugoga koji je, u dugim zimskim večerima, dok je lelujao miris tamjana, istrajno pisao učena pisma Mehmedu Drugom Osvajaču savetujući ga da se privoli hrišćanstvu.

Pokadšto bi minuo neobični umilni fijuk, pronoseći neznano ime tihomolitelja, ne samo isihijasata hilandarskih.

Čitavi evropski dvorovi i bezverni sultani šetahu kao da su sred velebne raskoši svojih odaja, kroz Vasilijevu teskobnu kuću, kroz sirotinjsku sobicu u koju se skrio, kao odjek, dalek, teško razgovetan, gotovo nerazbirljiv, kazujući imena njemu, vala, odvajkada i dovajkada, posve neznana, nerazumljiva, neuhvatljiva, daleka.

Pauk ne može, na miru, od promaje što imena nose, mrežu da raspne, niti da poveže i učvori.

Neprekidno mu se mreža trese kao da nebo premrežuje.

Vetrovi fijuču, daždi liju, kao da se potop sprema duži, tegobniji od prethodnog. Nebo se svakičas otvara. Kao da Tvorac kible prazni na delo svoje.

Lađe od gofera niotkuda.

So uporno, istrajno niti grize. Od suše se niti rascvetavaju kao na Marinim kvipusama.

Imenitni se u mrežu lepljivu hvataju, kidaju je s gađenjem i dosadom.

Nemaš gde glavu da skloniš.

Poneko ime Vasilije naslućuje kao da prepoznaje osluškujući daleki bruj, ali čemu?

Kome je on skrivio što je neuk, naivan, bezvoljan, po zapovesti, preklao podnarednika Iliju Konstantinovića? I da li to još ispašta ili se svaljuju gresi na njegova nejaka pleća da bi se drugi spasili?

Svakoga dana je grešni Vasilije, kada se na kratko povrati od snova, sklanjao – kao uporno seme prkosa – sasušene kapi.

Odvajao je, strpljivo, kao pokoru, po vasceli dan, imena, dozive, javke, molbe, preklinjanja, fijuke, jecaje, vajkanja, kletve, uzdahe, naricanja, zaklinjanja.

Bruj.

Osluškivao je poruke apostola Jakova i Petra.

Jecao.

Promicali su vozglasi. Jektenije, prozbe, stihire.

Kondaci Romana Meloda. Začala, akatisti, ikosi.

Žitija.

Noću bi ih opet čuo, mira mu nisu davale utvare, krici, šaputanja, more.

Krstna slovesa ne pomogoše.

Zatiskivao je uši voskom i olovom, uzaman, uzaman. Vosak i olovo jedva su se držali u ušima koje su oglodali pacovi.

Nekakva ptičurina leti kroz sobu. Vidi se njena ogromna, strahotna senka, ali nje nema.

Mamili ga, vabili, mađijali neznani glasi, zaklinjali, kleli, u dubine vukli.

Molitva, jedina, koju je u mladosti naizust izučio i najveći mu nauk bi, još mu je u sećanju kao što bje na početku. Mada ju je usrdnije i od velikoshimnika i zavetnika, pustinožitelja i molčalnika čatio, hasne ne bi:

Otče naš, koji si na nebesima,

da se sveti ime tvoje,

da dođe carstvo tvoje,

da bude volja tvoja i na zemlji kao i na nebu...

Okrenuo mu je jedini utočnik leđa, ne zbori, ne romori; nit pomaže, nit odmaže.

...Hleb naš nasušni daj nam danas...

Osta, tužni Vasilije, sam, na iskušenjima većim od svakoga greha. Ništa se ne pomera. Ni vlat.

...i oprosti dugove naše

kao što i mi opraštamo dužnicima našim...

Snove je zatvarao u tegle, trošnim voskom iz ušiju zalivao, nekakav nerazumljivi, gotovo nevidni znak na njih utiskivao da ih odbrani od Rogatoga, nad njima mantrao, po kući zakopavao, ali su staklene tamnice obnoć, dok su nove sanje u kolo prizivale stare, nevidno raspršivale kao mehuri od sapunice.

Pa ga muče.

Čereče.

Ubijaju.

Melju.

Satiru.

...i ne uvedi nas u iskušenije...

Letele su sobicom, po svu noć, za senkom one ptičurine, čežnje i kletve, uzdasi i jecaji, bugarštice i leleci, prigovaranja i sumnje, vere i nevere.

S dušom se zlosrećni Vasilije nije mogao ni sastaviti, ni rastaviti. Ni živ, ni mrtav.

...no izbavi nas od lukavoga...

Samo jedno ime, koje je neprekidno iščekivao da mu oprost da, nikako se nije javljalo.

"O, Ilija Konstantinoviću, ima li te?!"

Lik se pojavljivao, u noćima dugim, tužnim, besanim, ali ime se prozirno zaklanjalo iza vremena.

"Podnaredniče! Podnaredniče!"

Zalud je ziv. Tajac. Bez odziva. Muk.

"Javi se, oprost daj, ako Boga znadeš!"

Lozinke su odložene.

Zatomljene pod jezikom.

Daleke, kao zaboravljene.

Despot, ili to bje senka njegova, duh nesmireni, sedeo je u ćošku kao skromarh, kapi otvarao kano školjke ispijajući ih, grče od žuči. Otimao je, još, od čudnih glasnika sudbinu svoju, despotstva svoga zemaljskoga, carstva nebesnoga i poroda nesrećnog, žrtvovanog.

Logotet, kao utvara, s natučenim šeširom od cibilina i 96 naživo dranih životinja, sedeo je izdalje, u drugom kutu, na škrinji s knjigama i zmajurom iz Ligurije, beležeći, pomno, predano, svaki despotov mig, mrmor, jauk. Kret. Drhtaj. Srk.

Odrane životinje ometale su ga u zapisivanju.

Cviljenje je nesnosno. I rane na prstu despotovom ne zaceljuju, ucrvljane.

Rane na Vasilijevim rukama ne mogu da zacele – pacovi ih s vremena na vreme većim i groznijim čine.

Pravio je učeni logotet gramatičke i pravopisne greške.

Mešale se deklinacije.

Starost je uzimala danak onome što vreme presta da zbraja petoga dana, meseca prvoga 1445. po Hristu, 848. Muhamedove i 6953. od Postanja.

Uprkos vaskolikom logotetovom trudu latinština, kojom se, za vremena pisar dičio, nije imala dovoljno valjanih, nežnih i grubih, prefinjenih i oporih reči da se tačno zapiše ton i značenje uzdaha despotovoga, jauka i kletve, a tek li će čemer opisati Nikola de Arhilupis na jeziku hladnom, uzdržanom, jeziku bez duše, bez saosećanja.

Možda bi vojno-sudski poručnik Andreja Šuškalović, utegnut u besprekorno opeglanu uniformu boje trule višnje, udaljen četiri i po stoletija od vrhovnoga pisara dvorske latinske kancelarije imao pod jezikom prikladnije ovlažene reči, ušuškane, zalizane pod pepeljavom šajkačom ili ututkane u porcelansku lulu iz koje se lelujao dim kao gusti mirisi u crkvi Blagoveštenja.

To više nije važno.

Samo Ilija, podnarednik, za svojom ludom glavom nije tužio, koliko za Vasilijevim strahom. Za nedoslednošću.

Premeštao se iz kuta u kut: čas je stajao nad pisarevom glavom i perovođa mu bio, okrećući glavu da ne vidi šešir od cibilina i 96 naživo dranih životinja dok su ga izbrušena pucad kulinana zaslepljivala, čas se nadnosio nad despotovim ramenom da glase osluhne.

"O blagu niko da progovori", negodovao je.

Ništa, novog, ma i pozno, nije doznavao.

Još jedna nada mora da zgasne.

Gledao je podnarednik prekorno u maglovitog, dalekog, nejasnog, nedohvatnoga Vasilija, mrštio se nad despotovom tajnovitošću, mrzeo logoteta zbog šešira i nadmenosti. Radovao bi se da mu kapu ukrade, ali nije mogao da je dohvati. Ruku je vazda pružao u prazno. Izmicao je lukavi Kotoranin. Podnarednik je rukom oči zaklanjao: zasenjivali su ga komadi kulinana koji kad beše izjedna dovoljan bi da se sav trud podnarednikov isplati, ali mu život ništa vrnuti neće.

Pisarevu kapu podnarednik bi drage volje oteo, ukrao, pokidao ukrase, geme i biserje.

Ta kapa podnaredniku vredela je više nego logotetova glava.

Pred tolikim blagom ne bi podnarednik uspeo ni u snu da zažmuri?

Podnarednik je vojnik: ništa mu sveto nije. Za dušu da li je čuo? Bože, kakvog li pitanja: zaludu je rasipati reči, zube mrsiti.

Vasilije je neprestance u snu plakao, a nikad, vaistinu, do kraja ne razumede gde je pogrešio pa se blago nije ukazalo niti se podnarednik vratio iz onog života iako je do poslednje jote učinio kako je zapoveđeno.

Takvi, rečeno je i zapisano, neka pamti derznoveni i nepoverljivi, ne ustaju pre Strašnoga suda.

Hoće li s nekim, onda, podeliti blago zna samo artiljerijski podnarednik i onaj koji ovu knjigu sklapa, njišući se u mnogim ljuljkama, zagledan u poslednju, od 1019 senovitih odmorišta, što je, ujedno (kažu istoričari zaboravljajući čuveni spis Vreme mirisa fra Antonina ili, još stariji, papirus Ključ velikih misterija iz Ebersa) godina prvoga pomena Smedereva u povelji vizantijskoga cara Vasilija Drugoga (u čije vreme napisan bi prozni Sinaksar) pod kojom se toliki hlad širi da valja oprezno, sa stajankama, blago disati samo iza ušiju – odmereno, odbrojavajući – belim vlasima koje ni kopitnjak (Asarum europaeum) ne može da preodene.

Da li je to ostvarenje sna?

Ne. Ne. Ne.

Gospodi pomiluj.

Gospodi pomiluj.

Gospodi pomiluj.

Snovi se ne ostvaruju. Tek se, ponekad, prozba usliši ili se slučaj pripiše Svemogućemu ali san, san se ne ostvari.

Varka opstaje.

Dveri čežnje nikada se posve ne otvore da se sreća obistini, da prhne.

Gospode, samo varke traju dok se premeću u nadu i snove.



Pešić u karikaturi Petra Pismestorovića

Milosav Slavko Pešić , pesnik, prozni pisac i prevodilac. Objavio, pored drugih, pesničke zbirke Knjiga postanja (1972.), Helena spava s mišicom pod glavom (1978.), Mali znaci neverstva (1980), Tamni vilajet (1983.), Večernja blagost (1984.), Mefistov vez (1986.), Mirna kuća (1987), Smrt je lovac samotan (1990.) i dvojezično zbirku pesama Mastilo je gorko /Ink is Bitter (2007.).

Sačinio je izbor iz svog pesništva U dom za stare stigao je komunizam (2004).

Štampao folklorističko lingvistički ogled Ženik (1982.), knjigu kratkih priča Čovek protiv sebe (1979.), zbirku pesama za decu Mačje, mišje i druge (1987.), svežanj lirskih zapisa S ljubečitim štovanjem (1986.), eseje o glumištu Bengalska vatra glume (1997.), Glumci odlaze, sire (1998.) i romansiranu ilustrovanu prošlost Smedereva Knjiga promena (2007.).

Objavio 2011. romane Šaka mraka i Isaija.

Izabrao, preveo i priredio kritički, generacijski, izbor savremenih slovenačkih prozaista Mlada slovenačka proza/ Berba nebeskog vinograda (1990.), odabrao, preveo i komentarima opremio Mocartove epistole ženama Pisma osamljenika (2003.).

Priredio pesničke antologije Kad te zaboli duša (1981.) i Ljuvene (1984.),

Poseduje ličnu prezentaciju na Internetu: www.pesic.name