listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Na početku drugog dela zime 

Zadatak je jasan i stari 

Podsetiti se na svoje ime 

Utvrditi naziv stvari... 

                           (M. Danojlić) 



Mori me zavičaj: Morača. 

Potrese me iz dubine, tektonski, kao da se stvaraju brda, prodoli, kanjoni. Ili to što osećam – postajem – pod stare dane – sam ja. 



Piše: Dragan Lakićević

Uzbudi me slika dedovine i očevine: onog zaleđa šuma, koje su sada moje, one livade i padine, voćnjaci. Pogled na Maganik i Tali. Tamo sad nema nikoga – možda od prapočetka i rodonačelnika prvi put niko ne gazi travu, ne krči, ne ore, ne gleda u nebo. A ja sam odgovoran za to – pred precima koji me otud gledaju. 



Tamo i ovde



Dešavalo mi se: dođem iz Beograda u Moraču. Prespavam noć, dve. Ispod stare jabuke sednem na toplu travu, osetim zemlju, zagledam se niz Do. Dole, u dubini, stoji već osmo stoleće, manastir. Čuju se zvona. Spokoj među brdima. Pomislim: nikud odavde nisam odlazio; sve sam izmislio – ceo svoj život, gradove, knjige, biblioteke, pivnicu u Njujorku...



Posle se vratim. Sedim, predveče za svojim stolom u Narodnoj biblioteci Srbije. Predamnom su hartije, beleške, knjige. Negde u blizini – sve knjige. Spokoj među knjigama; meni je ovde mesto. Pomislim da sam one planine i šume moračke izmislio, da su i one u knjigama štampanim pre moga rođenja.



Strah od gubitka



Strahujem li to, nesvesno, od gubitka?

Ostadoše bez zavičaja toliki divni ljudi. Ostaše im negde staze detinjstva, kuće s krevetima i gostinskim stolovima, grobovi predaka.



Kako bih to podneo ja, ovako osetljiv na dedovinu. Da nije bilo nje – onakve, ne bih ni ja bio – ovakav.



Šta nam se to dogodilo i ubrzano dešava?



Stresa li nas zemlja sa svoje glave – u ponore – ovako sićušne, nesposobne, obolele i obezglavljene? Kuće nam vise nemaju temelje, nego su trošne kutije i igračke na vetru.



Šta se desilo sa ljudima, šta sa ženama?



Šta je toliko skrivio srpski rod da se ubrzano primiče svome nestanku?



Bez Boga i imena



Da li da se podsećam?



Najpre su se ovde sudarili svetovi istoka i zapada – vojske i vere, a sve preko naših leđa i naših njiva.



Onda su nas pregazili Turci – dugo i dugo, s namerom da tu ostanu zauvek. Šta je ostalo od nas – hoće li se ikad doznati.



Zatim, dva veka ratova – za oslobođenje i međusobno. Braća i kumovi. Vlast i narod. Osvete, tamnice, zločini, kazne.



Trenuci zakasnelog i viteškog sjaja, u mentalnom i psihosugestivnom sećanju na kneza Lazara i Obilića (Mada sad pola Srbije i Crne Gore misli da nas je to upropastilo).



Dvadeseti vek – bez imena.



Polovina veka – bez Boga.



Činilo se, valjda; kad može On bez nas, možemo i mi bez njega.



A možda niko ništa nije ni mislio prolazeći pokraj putokaza gde se skreće prema Morači, Svetoj Trojici, Mileševi, Sopoćanima, Žiči, Nerezima, Hilandaru. Tršiću, Cetinju, Brankovini, Stražilovu.

Ideologija i korupcija. Logori i genocidi. Moda i politika.



Bombarduje ko stigne – opraštamo i zaboravljamo.



Na ivici



Dobro bi bilo da možemo reći: sad smo tu gde smo.



Nismo, međutim, ni to.



Mi sad ne znamo gde ćemo biti najesen.

Hoće li nas biti! Ko će nas mrzeti, a ko optuživati? Nećemo se ni mi sami voleti.



U kojim će nam granicama biti država?



Kako će se ona zvati?



Kako ćemo se zvati mi?



Na ivici – između predaka i potomaka.



U surovoj stvarnosti – između čekića i nakovnja.



Jad i beda



Srbija je osiromašila – ili makar ona Srbija u koju se danas može otići na književno veče. Utihla, letargična, zadrigla u samozadovoljstvu.



Crna Gora je sada zvanično i na televiziji – proevropska, demokratska, moderna, mediteranska (itd.) ali najviše antisrpska zemlja. Suprotnost sebi! Tamo se na književno veče može otići u pokoju manastirsku portu, ili na livadu kakve su one moje.

Svoju novokomponovanu, nesrpsku crkvu na Cetinju registrovali su u stanici, milicije, zloupotrebljavajući „crnogorsko“ ime. Predsednik Crne Gore, „nekadašnji najmlađi član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije“ odmah je pohitao da im čestita Vaskrs – ravnopravno sa crkvom Svetoga Save i Petra Cetinjskog i Vasilija Ostroškog, koja u nama traje osam stoleća.



Mediji javljaju da ima mnogo pristalica te nove crkve. To znači da Crnogorci veruju kako su naši preci išli u tuđe (srpske) crkve: Moraču, Ostrog, Pivu, Cetinjski manastir...



Srbiju to pitanje i uopšte Crna Gora – ne interesuje, ukoliko nije u službi političke koristi i manipulacije glasačkim telom.



U Srbiji gotovo svi govore „srpski i crnogorski narod“. Mnogo su laki, pa se lako dele i odriču sebe.



Režim u Srbiji je i antisrpski i anticrkveni.



Situacija u Srbiji je zbunjujuća i komplikovana. Kao da su se protiv srpskog naroda i interesa udružili svi: i Nato, i vlast Srbije, i vlast Crne Gore, i opozicija Srbije, i opozicija Crne Gore. Osiromašuju, zavađaju, raseljavaju, obmanjuju, unesrećuju...



Da nisu, neko bi odustao i rekao: Hvala, više ne mogu, idem da pecam, neka sada drugi upropašćuju ono što je ostalo.



San i java



Mori me Morača.



Sanjam je.



Jedne noći, vidim: vrata naše kuće otvorena. Promaja kroz njih duva. Kako da uđem kad ključ nije kod mene?



Druge noći: zaboravio sam pred kućom kišobran koji mi je iz Bugarske doneo Lale Bojičić. Vraćam se da ga uzmem, a moji saputnici – sve mrtvi – hitaju preko Sjenokosa ka Đurđevini i Manastiru. – Grabim uz Prijeku njivu, ali me nešto usporava, ne mogu da je pređem i ne mogu da se približim kući, neki me zgusnuti vazduh vraća unazad. Gušim se. Drhtim. Budim se u košmaru. Udara mi srce.



Opet, mislim: važno je što sam živ.



Dok sam živ, taj deo Otadžbine, ona moja dedovina što sad zvrji s pticama, stršljenima, ježevima i vevericama – gde su nekad živeli Mijat, Periša, Ilija, Đuro, Zeka, Lakić i ostali preci sve do vojvode Bogića Moračanina – sa svojim porodicama i slavili krsnu slavu cara Dušana – ne pripada ničijoj vlasti, nikakvoj alijansi i partiji. Samo Bogu. A Bog zna šta će s čime biti.

                                                                Dijaspora/ Diaspora, godinа III, 2000., broj 15
                                                                                                                  Stokholm  Stockholm
                                                                Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu