listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Nema recepta niti kalauza za dušu. Sve je na porodici (čitaj: roditeljima!), pa onda na etničkoj zajednici. Ako su oni odlučni da deca u rasejanju uče srpski jezik u svojoj kući, u svojoj crkvi, u svom kulturnom centru ili u bilo kojoj školi srpskog jezika – onda će se i jezik održati u rasejanju. Ako su oni i „porodično“ i nacionalno, crkveno i školski nesvesni – kakva je većina Srba iz rasrbljene i razbožene Titove i Slobine Jugoslavije – onda će se srpski jezik izgubiti već u drugoj generaciji.

Piše: Dr Radomir Baturan

Ovde u Torontu ima primera iz malih etničkih kolonija i za jednu i za drugu tezu. Naime, Grci, Jevreji i Jermeni nikad neće izgubiti svoj jezik u rasejanju. S druge strane, afrička i balkanska kolonija – zapadno i južnoslovenska, izgubiće svoj jezik već u drugoj ili trećoj generaciji. Srpske kolonije ništa organizovano ne čine da svojoj deci očuvaju maternji jezik. Što je najgore, uvrežilo se starinsko mišljenje, još od vremena čednih naših starina – prvih srpskih doseljenika u Americi – da je folklor najvažniji za očuvanje nacionalne svesti i srpskog jezika. To mišljenje naših rudara i fabričkih radnika podržavaju i danas njihovi unuci širom srpskih kolonija u Severnoj Americi. Nekakve vojvotkinje osnivaju i „cepaju“ na stotine folklornih društava. Sijaju narodnim nošnjama, vrckaju svojim „južnim delovima“ i balkanskim ritmovima – ali zbore engle-ski. Deca im ne znaju ni reči srpske, ali u „verbalnom“ i folkloronom srpstvu nema im ravna. Oni se otvoreno suprostavljaju otvaranju srpskih škola pri crkvama.

Ima komunističkih snobova, naročito komunističkih feministkinja, koji se ne ustručavaju da zloupotrebe svoju decu da bi popravili akcenat svog lošeg engleskog jezika. Oni se šepure i dokazuju svoju nadmoć i prestiž tako što u svojim kućama, i sa gostima i svojom decom, govore engleski. Predsedavaju i crkveno-školskim odborima na engleskom jeziku i zapisnike sa tih sastanaka objavljuju u srpskim crkvenim glasilima na engleskom jeziku. Oni ne znaju da je svaka igra ritam tela, a jezik ritam duše. Jezička matrica osnov je svega: kroz nju ide i obrazovna, i vaspitna, i religiozna, i etička, i nacionalna, i patriotska, ali i lična i kolektivna svest. Kroz nju pulsira duša čovekova. Kada se ta matrica potrga, potrgaće se i duša čovekova. Tada dolazi do cepanja ličnosti – strada duša čovekova iliti „mentalno zdravlje“.

George Photopopulos, lekar opšte prakse, inače Grk koji je rođen u Torontu, u svojoj ordinaciji drži pravoslavne ikone. Sa ocem, takođe lekarom, i u ordinaciji razgovara samo na grčkom, izvinjavajući se pacijentima.

Ovde u Torontu ima sličnih primera i među Srbima. Pomenuo bih kardiologa Milutina Dropca, koji je, takođe, rođen u Torontu. On i njegovo dvoje dece i njegova majka svake nedelje idu u pravoslavnu crkvu. Osnovao je i crkveni hor i vodi ga već dvadeset godina. Sin mu studira pravoslavnu teologiju u Americi. Doktor Drobac i Englezima preporučuje pravoslavni post kao lek za očuvanje srca i krvotoka. I oni ga slušaju i neizmerno su mu zahvalni.

Takođe, pomenuo bih i Srpkinju Olgu Marković, koja je isto rođena u Torontu. Ona je urednik jednog stručnog magazina u dnevnom listu Nacional Post u Torontu i koja jednako dobro govori i piše na srpskom kao i na engleskom, koji joj je prvi jezik. Činjenica da je njen otac Božo Marković podigao prvu srpsku pravoslavnu crkvu u Torontu, u kojoj danas stoji njegova velika fotografija sa suprugom, Olginom majkom. Ova pojedinost dovoljno kazuje kako se roditeljsko činjenje i nečinje-nje prenosi na očuvanje nacionalnog jezika i naci-onalne svesti.d

                                    Dijaspora/Diaspora, godina VI, 2003., broj 33
                                                         Dvojezični švedsko-srpski časops za kulturu