listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Џорџ Буш (George W. Bush) је 11. септембра 2001. године рекао: «данас је наша нација видела зло.» САД су, по речима Буша, увучене у «монументалну битку између зла и добра». У говорима које је Буш држао после терористичког напада, појам зла је све жешће примењиван, а исотвремено је све више прошириван јер му је придодавано све више елемената. Буш је појам зла најпре користиио за само дело, за метод који је примењен (тероризам), за учиниоце («оне зле»), за идеологију која оправдава злодела, да би на крају исти појам употребио за нације чија политика омогућава подржавање терористичких акција («осовина зла»). Ту се ради о таквом развоју реторике да осталом свету постаје све теже да је прихвати.


Кад је Ларс Фр. Х. Свендсен, доцент на Филозофском факултету у Бергену и уредник «Норвешког филозофског часописа», већ припремио за штампу своју књигу Филозофија зла, у Њујорку се још не беше десио 11. септембар 2001, који је за многе био грандиозна манифестација зла. Терористички напад је шокирао цео свет, али нису мање шокантне ни последице које су настале или могу настати за свет, поготово у земљама либералне демократије. Упитан, приликом једног интервјуа, да ли би нешто изменио у књизи, да рукопис није предао пре 11. септембра, Свендсен је рекао да не би ништа мењао, јер да, колико он види, «оно што се догодило потврђује да је ... (његов) приступ проблематици зла у основи исправан, нарочито кад се ради о одбацивању демонског и истицању идеалистичног зла.» 
Било како било, Свендсен, чије се књиге преводе на многе језике, пише 10. јануара 2004. године један «Епилог» за «Филозофију зла» који налазимо и у шведском издању те књиге 2005. године. У том «Епилогу» његов аутор с луцидном проницљивошћу дисецира библијски хоризонт америчког председника Буша и долази до, да тако низак хоризонт генерише примитивно, демонско схватање зла и искривљену слику света. 
Свендсенову «Филозофију зла» је, у преводу Наташе Ристивојевић Рајковић, године 2006. у Београду издала Поетика у својој едицији ТЕОРИЈА. 
Текст који овде следи је одломак из «Епилога», а превео сам га са шведског језика (Lars Fr. Х. Svendsen, Ondskans folosofi, Natur & Kultur 2005)

Књижевник Звонимир Поповић


Непосредне симпатије за САД као жртву свирепе терористичке акције прерастају у све већој мери у скепсу према Америци која све више испољава самовољу, користећи се не баш адекватном реториком при описивању ситуације у свету. Секуларизована Европа гледа са скепсом на САД где у све већој мери долазе до изражаја карактеристике фундаментализма и милитаризма.

Проблем Бушове реторике је делимично у томе што се она темељи на доста примитивном схватању зла. Он Бин Ладина назива «Злобником» и изјављује: «Тај нема ни душе ни савести». Колин Пауел (Цолин Поwелл) је рекао да «у његовим (Бин Ладиновим) жилама нема ни капи људске доброте». У свим овим описима је доминантно демонско зло. Али ништа не казује да је тиме дата права слика терориста. Напротив, они сами сматрају да је њихов поступак добар, јер је он део борбе против зла. Бруталност саме терористичке акције је тешко спојива са могућношћу да је та акција мотивисана добрим намерама. Шта се доброга може да постигне таквим средствима? Била је то чиста деструктивност и ништа друго. Претпоставимо да они који убију хиљаде људи морају схватити да је то зло. Али они не схватају. Бин Ладин у низу интервјуа прави разлику између доброг тероризма и злог тероризма па истиче да је он сам представник доброг тероризма, који је добар зато што је то покушај да се сузбијезли тероризам који намећу САД и УН. Бин Ладин припада, без сумње, категорији учинилаца идеалистичког зла, за које је карактеристично да је учинилац уверен да, чинећи зло, он чини добро.

Разматрајући питање идеалистичног зла, истакао сам да је вршиоцу идеалистично схваћеног зла, не само допуштено, него чак неопходно да неком нанесе зло како би служио добром, јер је тај други инкарнација самога зла које треба победити – па се Бин Ладинова схватања и у том погледу добро уклапају. Он је у фебруару 1998. године рекао да је дужност свих муслимана да убијају Американце, и војнике и цивиле, као и њихове савезнике. Ту своју тезу је поновио кад је дао интервју у мају исте године, уз образложење да ни САД нису правиле разлику између војника и цивила, мушкараца и жена, одраслих и деце, нпр. у Хирошими и Нагасакију. Бин Ладин је у праву кад нпр. окривљује САД за многе озбиљне ратне злочине, али то не може бити оправдање да и он чини озбиљне злочине. Бин Ладин тврди да влада САД нема право да напада друге за нешто што и они сами чине. Али, без обзира на то да ли влада САД има или нема право да напада Бин Ладина, нема ни Бин Ладин право да, у знак протеста против неправди које, како каже, чине влада САД и представници привреде, жртвује хиљаде недужних Американаца.

Као што је Бин Ладинов интелектуални хоризонт муслимански, тако је и Бушов хоризонт библијски. У томе Буш никако није усамљен: већина америчких председника се ослањала на Библију, а питање је да ли би ико ко није хришчанин могао имати изгледа да у догледној будућности постане председник САД. САД су земља у којој има три пута више оних који верују у девичанско оплођење него оних који прихватају теорију еволуције. Чини се да се Буш у свом схватању света ослања на Библију у већој мери него што су то чинили председници пре њега. Он је у децембру 1990. године рекао да је Исус Христос политички филозоф коме он највише верује, али ипак се чини да му је у пракси главни узор Мојсије. Изгледа да Бушов библијски хоризонт дели већина његових најближих сарадника, нпр. његов заменик Дик Чени (Dick Cheney) и министар одбране Доналд Рамсфелд (Donald Rumsfeld). А министар правосуђа Џон Ешкрофт (John Ashcroft) је изјавио да Бог у постојећем сукобу стоју на страни САД: «То је сукоб између добра и зла, а [...] нама је познато да Бог није неутралан кад је у питању то двоје.» За Бушову аминистрацију зло није нешто што се да сузбити провођењем реформи или политичким преговарањима, него једино тоталним уништењем «оних који су зли», дакле путем настављања политике другим средствима: ратом.

Али Буш није кренуо с почетне тачке. Његова реторика је само акцентуирање овешталих типова америчког начина мишљења, чији се корени пружају до времена кад је та земља била енглеска колонија. Такву реторику касније налазимо, на пример, код Ралфа Волда Емерсона (Ralph Waldo Emerson) који је упозоравао на зло које Америци прети споља, тврдећи да та земља мора себе да види као извор врлине и да буде самостална да би однела победу у овом свету. Он то пише у есеју «Самопоуздање» (Self-Reliance), који се сматра обавезном лектиром сваког америчког ђака. Ту се ради о чврстом уверењу да су америчка схватања супериорна у односу на сва друга, и то без иоле отворености за било какав критички однос према тим схватањима.

Хладни рат је још више учврстио оваква схватања. Свет је подељен на добре и зле, где су САД (и њени савезници) добри, док су остали зли. Цитирајмо шта је Ајзенхауер рекао 1953: «Ми опажамо свим својим чулима да се снаге добра и зла мобилишу, наоружавају и сукобљавају као готово никад раније у историји.» Ронлад Реган је 8.јуна 1982. одржао свој чувени говор о «империји зла», што ће рећи о Совјетском Савезу. Он је тај израз поновио у једном говору одржаном десет месеци касније, где је упозорио на појаву да се у дискусијама о разоружању «игноришу историјске чињенице и агресивни импулси једне зле империје... те да се тако удаљава од борбе између правде и неправде, добра и зла.»

Многи за такву слику света кажу да је манихејиска. Али таква ознака није сасвим прецизна: по манихејизму је за свет карактеристична вечита борба између добра и зла те заправо не би било пожељно да зло буде сасвим поражено. Тачније би било ако би се америчка идеологија означила као јоханеиска, непосредније речено апокалиптичка, јер се темељи на уверењу да зло може и треба да буде побеђено и да је то задатак који су Бог и историја поверили Сједињеним Америчким Државама.

Буш то овако каже: «Ми смо спознали истину у коју никад нећемо посумњати: зло је стварност и мора се победити.» САД то не чини као део међународне заједнице, него уздиже себе као апсолутни ауторитет коме друге државе могу – и треба да се придруже. Фундаменталистичка слика света, коју чини подела на добро и зло, грубо је поједностављена. Свет је комплексно место, али Буш сву ту комлексност своди на бинарну опозитност добра и зла. Ту настаје метафизичка драма у којој постоји само једна добра страна, једна зла страна и никаква алтернатива. «Бог је близу», тврди Буш, и Бог је позвао САД у акцију: «То је позив и обавеза САД... нације утемељене на основним вредостима које одбацују зло.» Даље: «Историја је Америку и наше савезнике позвала на акцију, а наш је задатак и привилегија да водимо битку за слободу.» После терористичког напада је Буш изјавио да су САД пред историјом дужне да одговоре на тај напад и очисте свет од зла. Самим тим је констатовао да су Сједињене Државе представник добра и да им је у том својсву задатак да се боре против свих злих снага на целој земаљској кугли. На први поглед се може учинити да такве амбиције заслужују похвалу, јер сви бисмо се ми радовали кад би у свету било мање зла, али као спољнополитички програм, цела ствар је, благо речено, нејасна. Бушова администрација је знала где треба да отпочне, наиме у Авганистану – а наставили су у Ираку – али где ће то да се заврши?

Мене забрињава нова америчка антитерор-политика, а разлог за то је што она занемарује принцип заједничког човечанства. Та је политика израз радикалног дуализма који подрива речени принцип, и то с потенцијално катастрофалним последицама. Нико од нас није ослобођен таквог дуализма – напротив, он не може да се избегне. Али можемо да створимо известан мисаони однос према њему. Такву мисаоност, чини ми се, ипак подрива америчка искључивост. Зашто разбијати главу кад знамо да смо ми једини истински идеал? Буш тврди: «Ми се боримо за слободу и цивилизацију, и за универзалне вредности.» За почетак се са тим можемо сложити. Изузетна карактеристика Сједињених Држава је што је та земља можда најбољи пример државе утемељене на пресумтивно универазалним вредностима, као што су права човека. Проблем је – или велики парадокс – што се САД последњих година за те вредности боре на начин који их разоткрива.

Моја општа метаетичка позиција у књизи Филозофија зла могла би се назвати «слабим консенквенцијализмом». Видели смо да слаби консенквенцијализам настаје кад се углавном придржавамо одређеног збира моралних начела које сматрамо апсолутно обавезним, с тим што се обзири према последицама могу ставити изнад тих начела. Што се тиче људских права то значи да њих у начелу треба сматрати обавезним, али да се од њих може одступити кад за то постоје јаки разлози, наиме кад би последице доследне примене тих начела биле јако негативне. Питање је кад и у којој мерисе може одступити од начела о људским правима. Ја сматрам да треба да се ради о специфичнојопасности која угрожава сигурност државе и појединаца. То значи да се одступање од начела мора у сваком појединачном случају појединачно образложити. Не може се издати опште одобрење за регуларна, генерална одступања од начела о људским правима, јер би то било исто што и њихово укидање.

Судови који су основани у складу са наредбом коју је председник Буш потписао 13. новембра 2001, потпуно су неспојиви са либералном демократијом коју они треба да штите. То нас опасно приближава потврђивању Адорнове тезе да је оно што надвлада увек горе од оног што је надвладано. Ти судови крше општеприхваћена правила за јавни увид и правну сигурност. Одговарајући на ту примедбу, Буш је рекао: «Ми не смемо допустити страним непријатељима да користе норме слободе ради уништења саме слободе.» Значење тога аргумента нас доводи до нечег тако апсурдног као да се демократска права морају занемарити да би се могла одржати. А Џон Ешкрофт је рекао:

«Они који слободољубиве људе застрашују измишљотинама о изгубљеној слободи... помажу само теропристима. Они непријатеље Америке снабдевају муницијом.» Таква реторика је очигледно дала резултат. Једно испитивањее које су извршили CNN и USA Today показује да само 22 одсто америчких држављана сматра да је власт отишла предалеко у ограничавању грађанских права. Организација «Freedom Forum», која се посебно бави питањима слободе изјашњавања, провела је обимну анкету која је показала да 48 одсто упитаних сматра да треба ограничити слободу професора да критикују војну политику власти.

Позивајући се на неопходност борбе против зла, уводе се правила и начела која могу да створе још веће зло. То је исто што и борити се колером против куге. Применом демократских средстава подрива се демократија коју та средства треба да штите. Средством се осујећује циљ. Пошто је други зао, сматра се дозвољеним да се против њега примени било које средство. Тероризам је, наравно – скоро без изузетка – зао. Али то што је тероризам зао не значи да је све што се чини да се он сузбије добро.Ако се покаже да је услед нападу на World Trade Center и Пентагон 11. септембра дошло до демонтаже западњачке, либералне демократије, то ће значити да смо створили још веће зло од оног претходног. А у том случају ће успех терориста бити већи него што су икад могли да сањају. Ми не можемо да допустимо да једно терористичко дело – ма како оно екстремно било – разори наше демократске институције.

Да ли се хумани свет може замислити без зла? Ја у то не верујем, управо зато што је и зло људско. Ми смо изложени, а и друге излажемо, злим делима. Ми то чинимо не мање зато што смо морална бића и што као такви делимо свет на добро и зло. Ми као зло схватамо оно што нас угрожава или погађа. Ми настојимо да свет учинимо добрим местом за становање, а размишљамо како бисмо зло подвргли нашојконтроли. Ми тражимо зло, чак и кад нам не предстоји непосредна опасност, да бисмо га предупредили. Ми настојимо да локализујемо зло да бисмо се против њега борили, полазећи од замисли да оно што ми сами чинимо мора бити добро ако се уклапа у борбу против зла.

Али шта би у том случају могло бити решење? Најопасније решење је уверење да се зло заиста може искоренити, једном за увек, ако само успемо да локализујемо «зле силе» у свету и да их уништимо. У том случају запостављамо Солжењициново запажање да се линија која дели добро од зла не протеже између група – држава, класа, или политичких партија – него «право кроз свако људско срце». Ја не видим никакво друго решење осим настављања хуманистичког пројекта, просветитељског мишљења. То неће искоренити зло, али то нам је највећа нада да ћемо га ограничити.

Ларс Фр. Х. Свендсен, Беген, 10. јануар 2004.

Са шведског превео
Звонимир Поповић, Норчепинг, 13. јануар 2008.

____________________________

Биографски подаци о писцу преводицу овог дела

Звонимир Поповић рођен је 3. децембра 1934. у српској породици у месту Беране у Црној Гори, где је отац Михаило био професор гимназије, а мајка Горица чиновник поште. 
Породица се у децембру 1937. из Берана доселила у Јагодину, где је Звонимир одрастао и матурирао. Потом се породица преселила у Београд, где је Звонимир дипломирао на Филозофском факултету, групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Војску је служио у Задру и Новом Саду 1961/62. Радио је потом краће време у Дому културе Врачар, а истовремено је уређивао општински информативни билтен "Савски Венац". У пролеће 1962. изашла му је прва збирка песама "Игре и наличја" у издању Матице српске у Новом Саду. 
Крајем јула 1963. долази у Стокхолм, где у јесен исте године почиње да студира славистику на Стокхолмском универзитету. Студије завршава 1967, а затим постдипломски стуадирао библиотекарство до краја 1968. Истовремено, од јесени 1963 па до пролећа 1972, предаје као страни лектор српскохрватски језик на Катедри за славистику Универзитета у Стокхолму. Испит за ауторизованог преводиоца на српскохрватски (сада, према шведском компромисном решењу, босански, хрватски, српски) положио је 1969. године, премда се преводилачким радом бавио већ од 1964. 
Радио је такође као новинар у листовима и на шведском радију, а 1979. је у Стокхолму основао дечји лист "Ластавицу", чији је главни уредник остао до 1986. године. 
Шведски државни службеник постао је 1969, кад је запослен као преводилац у Државном заводу за имиграцију (Инвандрарверкет). У тој установи је остао на разним функцијама до краја 1996, кад је, по сопственој жељи, пре рока пензионисан. И пре одласка у пензију је писао књиге, али се, оставивши за собом чиновничку каријеру, потпуно посветио писању књига на шведском језику, на којем је до сада објавио више романа од којих се један број појавио у преводу на српски и дански језик. 
За своја дела писана на шведском језику, Звонимир Поповић је у Шведској добио награду часописа "Ви", стипендију Заједнице "Де нио" и Брокманову награду за заслуге у подручју културе. 
Звонимир Поиповић је члан Удружења књижевника Србије, члан је Савеза књижевника Шведске, Савеза новинара Шведске, шведског ПЕН-клуба и управе Фонда хришћанских цркава против насиља у Шведској .