listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

7. јун 2016. године

Predrag Dragosavac1
Предраг Драгосавац са пријатељем у Бразилу

Начитао сам се књига и књига, али одавно нисам читао књигу, додуше у рукопису, са већом жељом шта ћу ново сазнати на наредној страници, у наредном поглављу. Књига носи наслов Бразил није за почетнике. Аутор путује том огромном земљом и сам знатижељан отвара читаоцу њена пространства и људе и њихове путеве до те далеке земље. И њихов живот. Или боље рећи привикавање на живот у новој средини. Ово је драгоцјена књига о странствовању људи из земље које више нема. Импресивни су записи о доласку Далматинаца у Бразил. Нисам још наишао, а надам се да хоћу, да је Предраг Драгосавац у својим записима о Бразилу имао сусрет и са којим Херцеговцем. Чини ми да се нигдје у свијету, као у тој далекој земљи, неби боље и љепше потврдила она чувена ”Херцеговина, цијели свијет насели, себе не расели”. На жалост, то што важи за Херцеговину, данас се може рећи за све банане државе на Балканском полуству настале растакањем некадаше Југославије. Некад се ишло ”трбухом за крухом” из Херцеговине, Далмације, Лике, Црне Горе… због сиромаштва а данас због много штошта другог а понајвише због неперспективности за младе школоване људи који масовно, чак аутобусима, одлазе са картама без повратка. Драгосавчева књига доноси приче и о овим првим и овим другим.

Чини ми се да би за увод у разговор са овим познатим новинаром и новопеченим писцем вриједило подсјетити на Пекићеву мисао, како је понекад добро отићи у туђину да би се Отаџбина боље видјела.

- Откуд у Бразилу и шта је било одлучујуће да посегнете за пером и опишете ту земљу?

- Питање Откуд Бразил? постављено ми је последњих година много пута. Обично на прву лопту одговарам: А зашто да не? Зашто би интересовање за Бразил било чудно, а за Енглеску, Француску или САД природно? Али, прича, ипак, јесте мало дужа и у њој једну од главних «улога» игра моја ујна, Анита, која је са 14 година, 1954, из Блата на Корчули отишла у Сао Пауло. Када се средином седамдесетих вратила у Југославију, игром случаја, добила је посао у Бразилској амбасади, захваљујући том послу упознала је мог ујака...и да не залазим баш у све породичне детаље, суштина је да нам је она свима у породици приближила Бразил – причама, храном, музиком… Деведесетих, читав један крак породице завршио је у Бразилу, тако да се створила и јака породична веза. Али, није било само то. Са Бразилцима Тјагом Силманом и Андреом де Лимом, који су једно време живели у Београду, осмислио сам и водио радио-емисују Бразилска чорба на Београду 202 у којој смо пуштали бразилску музику, доводили госте, разговарали о свему и свачему… Бразил ме је интригирао и мимо радија и породично-другарских веза. Од када је Југославија растурена како је растурена, лупао сам главу над истим питањем као и многи други: Да ли је то морало да се деси? Што сам више сазнавао о Бразилу, све ме је више копкало како то да тамо расно-етничка мистура (мешавина) ради, а на Балкану, наводно, није била могућа. Поврх свега, нисам веровао у догму о неолибералном крају историје који нема алтернативу. Имао сам осећај да се у Латинској Америци - у Аргентини, Боливији, Венецуели, Еквадору, Бразилу... – завршава та безалтернативност и почиње нека нова историја... Укратко, у емисији и својој глави, створио сам један утопијски Бразил и кад-тад морао сам да се суочим и са оним стварним. На пут сам кренуо са намером да о доживљајима и утисцима пишем и мислим да књига ”Бразил није за почетнике” може да се опише и као кратка хроника једне веома личне фасцинације Бразилом. Хтео сам да склопим сопствени мозаик сличица о земљи и људима који су ме дуго фасцинирали из далека и да то поделим са онима које тако нешто може да интересује. Већи део рукописа настао је у Бразилу, али је нешто дописивано и касније – у Београду, у Барселони, где живи моја сестра, и у Стокхолму, где је моја стална адреса ево већ скоро три и по године.

- Између добре новинске репортаже и новеле, одувјек је била танана линија. Ваша књига је збир квалитетних новела а може се доживјети и као роман у којем ликови нису измишљени, нема фикције, то је ”описаније” голог живота нашег човјека који се потуца од немила до недрага. Имате ли утисак да су данашње генерације новинара занемариле репортажу и да се на страницама дневне штампе у Отаџбини све мање популарише књига?

- То је веома интересантно питање, али мислим да на њега није могућ баш једноставан одговор. Ми глобално живимо у добу велике медијске трансформације – са појавом и ширењем интернета дошло је до кризе класичних медија, пре свега штампе. Многи престижни листови са дугом традицијом нестају или се селе на интернет. Услед тога, мењају се новинарске форме, а неминовно се мења и новинарство. Мало ко је у стању да предвиди где ће те промене дугорочно да одведу, али јасно је као дан да људи све више читају новине преко компјутера и телефона и да су императив тренутка постале краће форме, док је све мање новина и часописа где је уопште могуће објавити дуже текстове. Такође, док традиционални медији нестају, рађа се безброј сајтова, блогова…читава сцена постала је много распршенија, па је истовремено постало и знатно теже доћи до широке публике, поготово озбиљним дужим текстовима.

- А када је реч о новинарству и медијима у Отаџбини?

- Од појаве штампе мислим да ниво никад није био нижи него данас. Променила се, рекао бих, сама њихова сврха – некад су медији били израз озбиљних стремљења и као такви били су у функцији стварања јавности, еманципације, подизања општег културног нивоа; поред осталог, креирали су код своје публике неку ширу представу о свету… Данас никаквих стремљења више нема и медији ту углавном служе за политичко рекетирање, дневнополитчке обрачуне и ријалити-заглупљивање. Они су слика и прилика идејног и моралног ћорсокака у који је друшво дошло, као и потпуне измештености из најважнијих глобалних тема и токова. У том смислу, било шта смислено – ту је постало сувишно. Књиге се популаришу у друштвима која имају некаква стремљена и аспирације; тамо где тога нема популарише се простаклук и ријалити испразност.

- Јављате се као аутор на страницама Дијаспоре. Памти се међу читаоцима ваша репортажа ”Хвала Богу да постоји Шведска” коју је тај часопис објавио двојезично. Удјенута је и у антологијски избор текстова из овог часописа сабраних у књизи Сапутник и сабесједник. Постоје ли сличности у првим сусретима са Бразилом и Шведском? Шта је заједничко тим земљама?

- Слично им је то што су се представе које сам о обе земље имао у глави пре сусрета, веома разликовале од онога што сам затекао. Медијски посредоване слике Бразила и Шведске веома су јаке, с том разликом што су слику о Бразилу чешће стварали и посредовали други (а не сами Бразилци), док су Швеђани и раније, а и сада, прилично добро маневрисали какву слику о себи шаљу у свет.

- А шта им је заједничко?

- На пример, правац насељавања и колонизације. И у Бразилу и у Шведској највећа насеља и нагушћа насељеност је уз обалу; што се иде више на север, а поготово у унутрашњост земље, мање је људи. Заједничко је и сећање на финале Светског првенства у фудбалу 1958, када је Бразил у Стокхолму први пут постао светски шампион победивиши Шведску 5:2. Тај тријумф за Бразилце има малтене митски значај; тад су доказали и другима, али пре свега себи, да јесу способни за велика дела.

Бразил и Шведска су два веома различита друштва. Понекад мислим да нема већих антипода. Бразил је и даље земља огромне и грозне неједнакости; Шведска је, пак, и даље једно од најегалитарнијих друштава на свету, упркос томе што је са неолиберализмом и ту дошло до раслојавања. У Бразилу је религија, која је на нивоу теленовела сујеверности, и даље масовна хипноза, без обзира да ли је реч о католичанству или еванђелизму који се шири као поплава; Шведска је формално атеистичка, али протестантски атеистичка. Бразил је сунчан, топао и шарен; Шведска је пола године у мраку, хладна и прилично једнолична. Бразил је као нација дете радија, фудбала и теленовеле. Шведску су обликовали протестантски прут, школски систем и штампа.

Бразил је расну измешаност морао да уздигне у врховни принцип бразилства; у демографској стварности створеној вишевоковним увозом афричких робова и мешањем са њима, етнички или расни пуризам био је и остао немогућ, ма колико било оних којима је та идеја и даље заносна. Шведска је, упркос хомогености и искуства са (научним) расизмом, отворила своја врата разнима. Насељавање велике територије види се као предуслов не само просперитета, него живота уопште.

И Бразил и Шведска се, упркос свих својих различитости, суочавају са највећим питањима и изазовима времена у коме живимо. Због континенталних размера, многе бразилске локалне теме и дилеме, попут одрживог раста и заштите Амазонске прашуме, истовремено су и глобалне. Шведска је, пак, због своје тешке климе, али и због искуства масовне глади (на размеђу 19. и 20. века) које се урезало у колективно сећање, научила да гледа и планира унапред.

И Бразил и Шведска су укапирали, свако на свој начин и у своје време, да идентитети засновани на етничкој и расној хомогености нису дугорочно одрживи. Шира заједница, како год да јој се надене име у будућности, засниваће се на другим принципима. Ни Бразил, ни Шведска немају (још) дефинитиван одговор који ће све то приниципи бити и како ће изгледати сценарио за одрживи идентитет 21. века. Али, оно што је, чини се, свима јасно јесте да нема назад.

- Како ви, након бразилског и шведског искуства, данас гледате на то што се збива на Балканском полустрву?

- За разлику од Бразила и Шведске, који се овако или онако, суочавају (и) са самима собом, као и са суштинским питањима, ми се замајавамо будалаштинама и тапкамо у месту; а тапкање у месту дугорочно значи пропадање. У глобалним односима земље бивше Југославије потпуно су ефемерне, као неко слепо црево. Неспособне су за било какво постигнуће и искорак који има неки шири или глобални значај; изгледа као да су једино кадре да својим међусобним гложењем изазову мучнину, као што је изазива напад слепог црева. Југословенска ”племена” подсећају ме на неки начин на бразилске Индијанце. Они су били потпуно неспособни да појме шта се око њих дешава и шта европски колонизатори од њих заиста хоће, а уз то нису имали имунитет на вирусе које су Европљани донели са собом… На крају баладе истребљени су и директним насиљем, али још више вирусима; уместо њих ”радна снага” у економији која се успостављала постаће робови који су масовно довожени из Африке. Поглавице које су код нас водиле у ратове деведесетих успеле су у великој мери да ”ослободе” читав тај простор за долазак неких нововременских ”афричких робова”. Једина идеја ових данашњих поглавица јесте трговина преживелима и њихова продаја у бесцење, као и крчмљење преосталих ресурса. У Бразилу су се робови одметали и оснивали своје слободне територије; код нас гледају ријати-програме и задовољни су.

- Мјења ли се Ваше виђење Шведске данас у односу кад сте почели упознавати ову земљу и тражити своје мјесто под сунцем?

- Места под сунцем много је више у Бразилу него у Шведској. Овде се ваљда долази због хладовине… Шалим се… Наравно да се моје виђење Шведске мења – јер време пролази – мења се Шведска, а мењам се и ја. Но, мој основни ”доживљај” није се променио. Шведска није моја земља и ја од ње ништа нисам очекивао, а нешто сам ипак добио и осећам се као да ме та Шведска поштује, као што поштује и сваког другог појединца. То сматрам похвалним за Шведску, али мени је тужно и поразно да ме земља у којој сам странац и дођош више поштује као појединца него земља у којој сам рођен и чији сам држављанин. Тамо се као појединац не поштује нико, а многи су, на жалост, изгубили и самопоштовање.

Не мислим да је Шведска идеална, свестан сам њених добрих, али и лоших страна; пријају ми сређеност, организованост, поузданост; не пријају ми камерност, социјална ампутираност, конформирање политичкој коректности тренутка… Ипак, узимајући у обзир на шта личи планета, мислим да је Шведска једно од бољих места за живот…

- О препознавању свог племена у туђинштинама, да Вас питам. Ово тим прије што Ваша књига доноси више упечатљивих слика на ту тему па и ону како се потомци отуђених у првој генерацији, враћају својим корјенима. Уз то странствовали сте у три земље. Распети између тамо и овамо исељеници, мада имају националне организације у земљама у којима живе, не успјевају искуства из развијеног свијета пренјети и примјенити у земљу поријекла. У расијању већина се не препознаје у својој култури, традицији и обичајима како би требало мада за тако нешто имају све предуслове- кад је Шведска у питању и значајну финансијску подршку? О чему се ради, по Вашем мишљењу; незаинтересованости земље поријекла да омогући својим исељеницима значајнији утицај на друштвене токове или се пак бројна популација Срба-исељеника, која се исказује милионским цифрама, препушта асимилацији?

- То је веома комплексна и компликована тематика, поготово када се долази са тог нашег простора који је расцепкан и закрвљен уздуж и попреко. У тим разваланима тамо више не могу да се снађу ни они који у њима живе, а камоли они који су деценијама у иностранству или су у иностранству рођени. Земља порекла постала је веома нејасна. Јер, шта је сада, када Југославије више нема, земља порекла Србима из Хрватске, на пример? Да ли је то данашња Хрватска, или је Србија, у којој никад нису живели ни они, а ни њихови преци…или су то Немачка, Аустрија, Шведска – где сада живе, раде и имају понајвише својих? Уз то, све те новоформиране државе тамо зависне су и корумпиране банана републике са којима је тешко идентификовати се и из којих континуирано одлазе сви који то могу, јер оне, овакве какве су, буквално не дозвољавају људима да живе као људи. А тамошње поглавице, које се бахате арчећи преостале ресурсе и продајући своје поданике као робље, напросто не желе да се отворе према искуствима и знањима из других ”светова” - то би аутоматски оголило њихову ограниченост и угрозило њихово неупитно поглаварство. Зато се оданде од дијаспоре само паре траже, ништа друго. Иако би трансфер знања и искуства која су људи стекли живећи и радећи у Шведској, на пример, био много вреднији и драгоценији са становишта неке промене и бољитка у матици (или матицама, како год), то њих уопште не интересује. С друге стране, рекао бих да је огроман део проблема и у томе како те националне организације у иностранству изгледају и у чему проналазе своју сврху постојања. Код нас се у различитим временима и из различитих разлога манипулисало представом иностранства. Реалности као из Кустуричиног ”Андерграунда” (где једни годинама живе у подруму, док их они одозго из својих личних интереса убеђују да и даље траје рат) стваране су и потхрањиване с намером. У доба социјалистичке Југославије приче о ”трулом (капиталистичком) Западу” биле су званична идеолошка линија; али, док су једни у њих заиста веровали, други (представници разних Генеxа, Инеxа и др) са ”трулим Западом” су радили посао и сређивали себи и деци не само некретнине у епицентрима ”трулежи”, већ и пасоше и држављанства разних ”трулих” држава. У исто време ”радници на привременом раду у иностранству” држани су ”у подруму”. Удружења су (пре)често служила за њихову контролу – да спрече потпадање под утицај ”анти-југословенске емиграције”, али и да не упију сувише синдикалистичко-социјалдемократску ”жваку”, па да после код куће праве непотребне проблеме.

Последице таквих пракси осећају се и данас. Организације у иностранству често су изгубљене у времену и простору и нису у стању да разлуче оно најосновније – да ли је њихова сврха апологетизам поглавица из матице или заступање интереса обичних људи, својих чланова. И ту се долази до суштине – ко смо то ми, шта су наши интереси, шта уопште хоћемо од себе, да ли имамо некаква стремљења, аспирације? Плашим се да ми на та питања немамо одговор. Отуд и овакво бауљање кроз дубоки мрак за разним домановићевским вођама.

Ми и појединачно, а и заједно, треба да се упитамо – шта уопште хоћемо од себе? Југославија је била покушај да се заостала и затуцана племена изведу из историјског слепог црева у главни ток историје, да од туђих поданика и слугу постану господари своје судбине, да од објекта постану субјект… Тај покушај је завршио како је завршио и племена су се вратила у своје историјске пећине, бар 100 година уназад, а можда и више. И математика је сада веома јасна – уколико се жели из пећине, потребно је поново пронаћи заједнички језик са првим комшијама из суседних пећина који излазе на исту ливаду. Уколико са њима не може и не жели да се нађе заједнички језик, и даље ће се живети у пећини, а они којима није до пећинског живота наставиће да одлазе на неке друге ливаде… Ми и из сопственог шведског искуства можемо да се уверимо да се функционалне заједнице (н)овог доба не заснивају на племенском, етничком или расном принципу, већ на ”договору” друге врсте. На нама је тамо (а и овде) да се договоримо…или не договоримо. А ако не можемо да нађемо заједнички језик ми који истим језиком говоримо, на крају ћемо остати и без њега. И то је то.

- И за крај питање, када ће се књига појавити пред читаоцима?

- До почетка Олимпијаде у Рију свакако, а надам се и знатно пре тога. Ако све буде било по плану, надам се да ће прво издање бити пред читаоцима крајем јуна или почетком јула.

---------------------------

Разговарао, Ацо Драгићевић