listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

КАКО ЋЕМО СЕ ЗВАТИ

 

На почетку другог дела зиме 

Задатак је јасан и стари 

Подсетити се на своје име 

Утврдити назив ствари... 

 (М. Данојлић) 



Пише: Драган Лакићевић

Мори ме завичај: Морача. 

Потресе ме из дубине, тектонски, као да се стварају брда, продоли, кањони. Или то што осећам – постајем – под старе дане – сам ја. 



Узбуди ме слика дедовине и очевине: оног залеђа шума, које су сада моје, оне ливаде и падине, воћњаци. Поглед на Маганик и Тали. Тамо сад нема никога – можда од прапочетка и родоначелника први пут нико не гази траву, не крчи, не оре, не гледа у небо. А ја сам одговоран за то – пред прецима који ме отуд гледају. 



Тамо и овде



Дешавало ми се: дођем из Београда у Морачу. Преспавам ноћ, две. Испод старе јабуке седнем на топлу траву, осетим земљу, загледам се низ До. Доле, у дубини, стоји већ осмо столеће, манастир. Чују се звона. Спокој међу брдима. Помислим: никуд одавде нисам одлазио; све сам измислио – цео свој живот, градове, књиге, библиотеке, пивницу у Њујорку...



После се вратим. Седим, предвече за својим столом у Народној библиотеци Србије. Предамном су хартије, белешке, књиге. Негде у близини – све књиге. Спокој међу књигама; мени је овде место. Помислим да сам оне планине и шуме морачке измислио, да су и оне у књигама штампаним пре мога рођења.



Страх од губитка



Страхујем ли то, несвесно, од губитка?

Остадоше без завичаја толики дивни људи. Осташе им негде стазе детињства, куће с креветима и гостинским столовима, гробови предака.



Како бих то поднео ја, овако осетљив на дедовину. Да није било ње – онакве, не бих ни ја био – овакав.



Шта нам се то догодило и убрзано дешава?



Стреса ли нас земља са своје главе – у поноре – овако сићушне, неспособне, оболеле и обезглављене? Куће нам висе немају темеље, него су трошне кутије и играчке на ветру.



Шта се десило са људима, шта са женама?



Шта је толико скривио српски род да се убрзано примиче своме нестанку?



Без Бога и имена



Да ли да се подсећам?



Најпре су се овде сударили светови истока и запада – војске и вере, а све преко наших леђа и наших њива.



Онда су нас прегазили Турци – дуго и дуго, с намером да ту остану заувек. Шта је остало од нас – хоће ли се икад дознати.



Затим, два века ратова – за ослобођење и међусобно. Браћа и кумови. Власт и народ. Освете, тамнице, злочини, казне.



Тренуци закаснелог и витешког сјаја, у менталном и психосугестивном сећању на кнеза Лазара и Обилића (Мада сад пола Србије и Црне Горе мисли да нас је то упропастило).



Двадесети век – без имена.



Половина века – без Бога.



Чинило се, ваљда; кад може Он без нас, можемо и ми без њега.



А можда нико ништа није ни мислио пролазећи покрај путоказа где се скреће према Морачи, Светој Тројици, Милешеви, Сопоћанима, Жичи, Нерезима, Хиландару. Тршићу, Цетињу, Бранковини, Стражилову.

Идеологија и корупција. Логори и геноциди. Мода и политика.



Бомбардује ко стигне – опраштамо и заборављамо.



На ивици



Добро би било да можемо рећи: сад смо ту где смо.



Нисмо, међутим, ни то.



Ми сад не знамо где ћемо бити најесен.

Хоће ли нас бити! Ко ће нас мрзети, а ко оптуживати? Нећемо се ни ми сами волети.



У којим ће нам границама бити држава?



Како ће се она звати?



Како ћемо се звати ми?



На ивици – између предака и потомака.



У суровој стварности – између чекића и наковња.



Јад и беда



Србија је осиромашила – или макар она Србија у коју се данас може отићи на књижевно вече. Утихла, летаргична, задригла у самозадовољству.



Црна Гора је сада званично и на телевизији – проевропска, демократска, модерна, медитеранска (итд.) али највише антисрпска земља. Супротност себи! Тамо се на књижевно вече може отићи у покоју манастирску порту, или на ливаду какве су оне моје.

Своју новокомпоновану, несрпску цркву на Цетињу регистровали су у станици, милиције, злоупотребљавајући „црногорско“ име. Председник Црне Горе, „некадашњи најмлађи члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије“ одмах је похитао да им честита Васкрс – равноправно са црквом Светога Саве и Петра Цетињског и Василија Острошког, која у нама траје осам столећа.



Медији јављају да има много присталица те нове цркве. То значи да Црногорци верују како су наши преци ишли у туђе (српске) цркве: Морачу, Острог, Пиву, Цетињски манастир...



Србију то питање и уопште Црна Гора – не интересује, уколико није у служби политичке користи и манипулације гласачким телом.



У Србији готово сви говоре „српски и црногорски народ“. Много су лаки, па се лако деле и одричу себе.



Режим у Србији је и антисрпски и антицрквени.



Ситуација у Србији је збуњујућа и компликована. Као да су се против српског народа и интереса удружили сви: и Нато, и власт Србије, и власт Црне Горе, и опозиција Србије, и опозиција Црне Горе. Осиромашују, завађају, расељавају, обмањују, унесрећују...



Да нису, неко би одустао и рекао: Хвала, више не могу, идем да пецам, нека сада други упропашћују оно што је остало.



Сан и јава



Мори ме Морача.



Сањам је.



Једне ноћи, видим: врата наше куће отворена. Промаја кроз њих дува. Како да уђем кад кључ није код мене?



Друге ноћи: заборавио сам пред кућом кишобран који ми је из Бугарске донео Лале Бојичић. Враћам се да га узмем, а моји сапутници – све мртви – хитају преко Сјенокоса ка Ђурђевини и Манастиру. – Грабим уз Пријеку њиву, али ме нешто успорава, не могу да је пређем и не могу да се приближим кући, неки ме згуснути ваздух враћа уназад. Гушим се. Дрхтим. Будим се у кошмару. Удара ми срце.



Опет, мислим: важно је што сам жив.



Док сам жив, тај део Отаџбине, она моја дедовина што сад зврји с птицама, стршљенима, јежевима и веверицама – где су некад живели Мијат, Периша, Илија, Ђуро, Зека, Лакић и остали преци све до војводе Богића Морачанина – са својим породицама и славили крсну славу цара Душана – не припада ничијој власти, никаквој алијанси и партији. Само Богу. А Бог зна шта ће с чиме бити.

                                                                Dijaspora/ Diaspora, godinа III, 2000., broj 15
                                                                                                                  Stokholm  Stockholm
                                                                Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu