Dragi prijatelju,
Ovo pismo iz Otadžbine pišem u Švedskoj. Švedska je Otadžbina časopisa "Dijaspora", ali i domovina mnogih Srba i drugih naroda koje je ova zamlja primala u više mahova, kao i Amerika u kojoj živis Ti. Javljam ti se, dakle, sa Severa Evrope. Osećam se neobično: deset godina nisam izlazio iz Srbije i Crne Gore, ako ne računam književne posete ratnim i okupiranim srpskim krajinama sa one strane Drine. Na poziv "Dijaspore", srpske crkve, srpskih klubova i ljudi iz Švedske - evo me u ovoj velikoj i lepoj zemlji Augusta Strindberga i Selme Lagerlef. Čim sam odmakao od Srbije, bliži ste mi vi - "rasejani" po svetu.
Šta će biti sa ovom zemljom?
Pitao si me letos:"Šta će biti s ovom zemljom?" (Sa Srbijom) Nisam znao odgovor. Možda sam samo delimično znao šta se sa njom događalo u ovom strašnom veku. U Švedskoj vidim da naši ljudi, kao i Ti, brinu šta će biti sa Starim krajem: hoće li prestati propadanje, da li će Srbi preživeti? U Malmeu, i u Eskilstuni, i u Geteborgu i u Stokholmu sreo sam divne sagovornike, koji državno pitanje srpsko (i jugoslovensko) shvataju složenije i odgovornije nego mi ovamo. Verovatno zato što imaju informacije, ali i distancu. I nemaju bukvalni interes kao mnogi među nama - da misle makar i naopako, jer njihovom malom privatnom interesu tako odgovara. Misao i reč Srba u svetu valjalo bi i u Srbiji čuti i razmotriti. Dok boravim u Švedskoj, u Beogradu - promene. Srećom, kratko je trajala strepnja: u šta će se izroditi pobuna tokom ponovne izborne krađe doskorašnjeg režima. Svi smo bili pred ekranima, kao i vi sa one strane Okeana. Kad se vratim u Beograd - svi će mi reći: Dobro došao u oslobođenu Srbiju. (Da sam znao, pa da odem ranije.) Po tri sveće palim u srpskim crkvama. Sa tri prsta se krstim u katedrali na Upsali i u manastiru svete Birgite u Vadsteni. Neka Bog spasi i prosvetli srpski rod.
Osećanje oslobođenja
Oslobođenje je divno osećanje. Ali su oslobođenja u Srbiji u celom XX veku površna i formalna. Ne oslobođa se makar suštinski naš duh. Nije dovoljno da "sjaši Kurta", nego da se sve preporodi: vlast i opozicija narod i kultura. Sve što odista pripada Srbiji i Crnoj Gori - simbolima srpske slobode, zemljama koje odavno vape za slobodom. Kome god da je stalo do te zemlje i do te slobode - on se sam mora preporoditi: popraviti i produhoviti. Osloboditi mana, zabluda, grešaka - ličnih i opštih, nasleđenih i nacionalnih. to se u nas čini više nesvesno, nego namerno. Stihijski, ne sistematski. Tek kad se čini da je slobodna - Otadžbina se čini velikom, lepom, voljenom. Kad nije slobodna - najlakše je iz nje otići. U Švedskoj - vidim - naši ljudi misle o Otadžbini. Sanjaju na srpskom jeziku. Njihova deca, međutim, rđavo znaju srpski i čini se da će ga uskoro izgubiti. (Za jednog srpskog pisca, kao što je ovaj koji Ti piše, to je od svega najtužnije.)
Nepoznate srpske reči
Dobro je što lako nauče švedski; u školi je obavezan i engleski. Ali, ako se prilike poprave, pa se može češće baki u Srbiju, ili ka braći u Crnu Goru - kako će se sporazumeti? Da li će do srpske dece u svetu doći pesme o Marku Kraljeviću i Stojanu Jankoviću? Za koga postoje Branko Ćopić, Dušan Radović, Desanka? Sreo sam, u Malmeu, dobrog sagovornika, zemljaka. Odavno je u Švedskoj. Zna naše zajedničko poreklo od Vojvode Bogića Moračanina, ali i osnove jezičkih korena vikinških i slovenskih, švedskih i srpskih. Na mojoj književnoj večeri, međutim, zapisao je dve njemu nepoznate reči. Jedna od njih je "celac". ("Svud je celac, nigde di staze uske, rani mrak, idem bronzanom drugu, samo u nebu još divlje guske, lete kroz zimsku jezu jugu..." - Raičković) Kao odrastao čovek otišao je u svet, ali je za trideset i više godina potisnuo i "zaturio" deo reči koje odonda nije ni upotrebljavao. Reči i život su isto. Jezik i zavičaj.- Celac - negažen sneg. - Cijelac. Kad bi bar država organizovala neku razmenu dece - da srpska deca iz Švedske borave u toku raspusta u kućama i porodicama, sa srpskom decom u Srbiji - da se igraju na srpskom. O obratno - da svi uče, da se zabavljaju i ne gube. Dok se država ne seti, mogli bi to pojedinci. Narod - to su izuzetni pojedinci. Nikad svi.
Mi u švedskim bibliotekama
U švedskim gradovima obišao sam mnoge biblioteke. (Ovde je knjiga na ceni i nema brige kao kod nas , sklonih mistifikacijama i pomodarstvu - da nam knjige više neće biti potrebne kad imamao kompjutere i CD-romove.)
U svakoj biblioteci našao sam samo jednu svoju knjigu: Četni đavo iz zagrebačke edicije "Hit". Ne samo stoga što je štampana latinicom i što je u tvrdom povezu, nego zato što su iz Hrvatske decenijama knjige slali (i prodavali) u svet, a iz Srbije - ne, ili premalo. U bibliotekama, gde su još na gomili knjige srpsko-hrvatske jezičke kulture - najmanje ima knjiga iz Srbije. Tako je i sa ostalim znanjima o nama i našim vrednostima. Da li će za to ikad iko odgovarati? Što svet o nama zna malo - i to sporedno. ne glavno?
O tome sam govorio na predavanju u Centralnoj biblioteci u Stokholmu, i razgovarao s profesorima slavistike Univerziteta na Upsali.
Radanović i rođaci
U manjem gradu Eskilstuni živi naš zemljak, prijatan čovek, Neđeljko Radanović. Ima veliku i lepu kuću i u njoj Porodičnu biblioteku Radanović, sa 2500 knjiga, velikom većinom na srpskom. Što nije htela država, što, recimo, nisu mogle institucije - mogao je jedan čovek iz Herceg Novog: vredan, obrazovan, patriot. A pre toga je plovio morima, radio kao kuvar po hotelima, penziju zaradio u fabrici. Dao mi je mnoge poklone, a najdraži mi je komadić s ostrva Vido, gde je letos boravio. Kad sam ga posetio, saznao sam da sam rod s njegovom suprugom Marom (Masković, iz Kolašina, sestrom Neša i Luke. Posetio sam Lukin grob. Video sliku: pok. Luka na našem konju Biseru.) i da se svuda u svetu mogu sresti prijatelji srodni ljudi iz mladosti.
U kući Radanovića slušamo gusle. Samo što ne plačemo. I oni ljudi koje sam upoznao u Švedskoj Stevan Drašković, Mihići, Hercegovci u Malmeu, sad su mi prijatelji, pa Željko Đurović prota Dragan u Geteborgu, o Bobi i Jeki da ne govorim: odavno smo rod. Najveće srodstvo - neobično po svojoj istoriji i slučaju sudbine, ipak je između mene i pregaoca Ace Dragićevića, osnivača "Dijaspore" i njegove porodice. Po idejama, po priči iz zavičaja, po energiji - mi smo najbliži. I po poverenju koje smo nasledili od nekih boljih Srba koji nam behu uzori i preci, iz vremena kad je - tako se bar čini sada- na ceni bila reč, i dobročinstvo, i prijateljstvo, i cast.
Srpska kuća
Srbi u Sedertelju, gde žive moji Dragićevići, kupili su nedavno lepu kuću. Zovu je Srpskom kućom. Voleo bih da i u njoj ima nešto moje. Zato sam im predložio da osnuju Srpsku biblioteku i obećao - kao i vama u Kaliforniji - prve knjige: svoje i Srpske književne zadruge. I drugih beogradskih izdavača - prijatelja. Gde bude srpskih knjiga biće i srpske kulture: znanja i svesti o Svetom Savi i "Slovu ljubve", i "Gorskom vijencu" i "Seobama". Zatim "Zapis na Kosovskom stubu", "Bolani Dojčin", "Đački rastanak", "Simeun đak", "Zona Zamfirova", "Koštana", "Prokleta avlija", "Đavoli dolaze", "Tražim pomilovanje", "Uspravna zemlja", "Mi znamo sudbu", "Kad su cvetale tikve", "Reče mi jedan čoek"...
Posejah i ja svoje knjige po lepoj i urednoj zemlji Švedskoj koja liči na park. Osećao sam se u njoj divno, spokojno, među svojima. Pišem i "Severne pesme", a pesme se ne mogu stvarati na privremenom boravku i u tuđoj kući. Ovde je, dakle, neka naša kuća. Jednoj malenoj Nataši poklonih Švedsko-srpski rečnik Ljubomira Devića, mladog pesnika i naučnika iz Malmea. Mati mu iz Kolašina. S tetkom sam bio u razredu, dedu sam upamtio kao mesara. "Svi smo mi ovde pomalo rod" - rekao bi moj prijatelj Dobrica Erić koji je opevao Švedsku, lepo kao i Gružu i Srbiju. Evo je opevavam i ja - jer su u njoj san našli moji prijatelji koji vole svoj rod i svoj jezik i svoju Srbiju baš kao i mi koji mislimo da nas na kraju svih putovanja čekaju livade i groblja predaka.
* Dragan Lakićević, srpski pisac srednje generacije, znalac literature, istorije i kulturne tradicije Srba, dvadesetak dana boravio je u Švedskoj gde je održao više književnih večeri. Lakićević je boravio u Švedskoj, krajem septembra i početkom oktobra (2000. godine), kao gost kulturne manifestacije grada Geteborga - Noć kulture i časopisa "Dijaspora". Na poznatoj manifestaciji Noć kulture koja je programski koncipirana tako da grad pretvori u veliku pozornicu na kojoj nastupaju švedski i strani umetnici, prethodnih godina nastupili su Milovan Danojlić i Matija Bećković.Pored Geteborga, Lakićević je nastupio među našim iseljenicima u Malmeu i Stokholmu a u glavnom gradu Švedske, u Centralnoj biblioteci, govorio je o kulturnom nasleđu Srba u 20. veku. Za vreme boravaka u Švedskoj, Dragan Lakićević je posetio Bijenale časopisa za kulturu u Malmeu na kojem je učestvovao i dvojezični švedsko-srpski časopis "Dijaspora" za koji ovaj književnik, urednik u Srpskoj književnoj zadruzi, priprema redovnu rubriku "Pismo iz Otadžbine". Lakićević je posetio i Odsek za slavistiku Univerziteta u Upsali, gde mladi Švedjani izučavaju Južnoslovenske jezike.
----------
Dragan Lakićević, Švedski putopis
© DIJASPORA, dvojezični časopis za kulturu Stockholm,
broj 17-18, septembar - decembar 2000. godine
|
