Bliži se kraj ovih beležaka, ovog podugačkog pisma iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje pišem već treći mesec kao lično svedočenje o stanju u svojoj duši i kući, u Beogradu i Srbiji - za vreme kad nas je, u proleće 1999. godine, ubijao NATO - vojni savaz devetnaest najbogatijih zemalja sveta.
Da ponovim, činio sam to na molbu i sugestiju urednika časopisa "Dijaspora", odličnog sagovornika, čoveka izvanrednih publicističkih ideja.
Urednik "Dijaspore" setio se da bi našim ljudima u svetu valjalo uputiti reč na kraju ove knjige, odnosno na početku mogućeg mira i toliko potrebnog doba obnove - Otadžbine i čoveka u njoj.
Draga braćo,
Moja pojedinačna malenkost sluti snažno srce raseljenih zemljaka po belome svetu, oseća brigu i patnju nad nesrećama postojbine koju razdiru i unutarnji sukobi i nesporazumi i razaraju spoljni dušmani, pogotovo neobavešteni i zloupotrebljeni.
Osećam to i na osnovu znanja iz knjiga i novina - o prethodnim generacijama naših iseljenika, posebno o srpskim useljenicima u Americi s kraja prošlog i s početka ovog veka, što sam istraživao pripremajući građu za roman Mastermajnd.
Te generacije ugradile su svoje živote u države, kulture i egzistencije svojih novih domovina. Ali su u većini ostali - srcem i pamćenjem ponajviše i često jedino - vezani za svoj zavičaj, za postojbinu predaka, koju čine jezik i ime, tradicija i kultura. Planine, reke, more. Gradovi, sela, manastiri.
Verujem da će se, manje ili više, to desiti i vama.
Srpska nacija, egzistencija i kultura na kraju ovog i na početku novog stoleća rasuta je po svim kontinentima.
Nema države, niti institucije koja hoće, želi i može da tu naciju i kulturu poveže.
Taj zadatak mora na sebe preuzeti - svako sam, prema svojim potrebama i moćima.
Niti su nam dali, niti smo umeli da napravimo srpsku demokratsku drzavu. Ali bismo možda mogli da gradimo srpsku kulturu - u celome svetu, kao narod "seobama razvejan" ali s duhovnom ostavštinom i plemenitom misijom u otuđenom čovečanstvu. I to bi bila zamena za državu koju nemamo. Za državu koju sanjamo.
Srbi, Jugosloveni i ostali ljudi i narodi, koji su prijatelji Srba, Srbije i Jugoslavije - mogu pomoći Srbiji. Ne prezirom, arogancijom i zaboravom, nego ljubavlju i odbranom. Afirmacijom istinskih srpskih vrednosti.
Srbija, opet, ne sme da zaboravlja i odbacuje svoju decu po belom svetu. Ima hiljadu načina da ih veže uz sebe. od prava glasa do carinskih propisa i službenih povlastica prilikom kontakata s Otadžbinom,
"Od svoje majke ko će naći bolju", pevao je blistavi Šantić, veliki Srbin, utoliko veći što je bližnjima smatrao bližnje - katolike i muslimane koji su bili ljudi, braća, komšije.
Srbija se mora osloniti na svoju decu u svetu. Računati na njih , kao i na decu u Mačvi i Šumadiji. Kad mati to ne čini, ne možemo se nje odreći.
Srbi u svetu, pogotovo mlađi, školovani, zaposleni, koji znaju svetske jezike (a nisu izgubili maternji, srpski) mogu nadoknaditi mnogo istine o Srbiji i Srbima. Javiti o nama, o našoj boljoj strani, našoj vrlini i kulturi - obnoviti dublju sliku o jednom samozaboravljenom, zapuštenom, pogrešno vođenom, prevarenom, izmanipulisanom narodu.
Srbi u svetu mogu činiti za Srbe u Otadžbini.
Srbi u Otadžbini mogu činiti za Srbe po svetu.
Srbi se moraju upoznati i sprijateljiti.
To liči na Srbe.
Nesebičnost, velikodušnost, dobročinstvo.
Moramo ličiti na sebe, a ne imitovati svoje neprijatelje.
Decenijama su nas učili da je rđavo ličiti na sebe. Kako je moderno i poželjno biti drukčiji. Zato smo prošli kako smo prošli. A kako smo prošli - ne daj Bože ni neprijatelju.
Ne volim, braćo, da pišem opšta mesta. Draže bi mi bilo opisivati letnje jutro, zatišje u suton nadomak visokih planina, mir u porti Mileševe, kafu u valjevskoj bašti.
Ali ovo podugačko pismo iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje vam pišem već treći mesec 1999. godine - mora da se završi - iskreno, kako je i počelo.
I svuda gde je srpska duša koja
Tamo je meni Otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište
- pevao je onaj isti Šantić, mostarski bard, velikan srpskog pesništva.
----------
Dragan Lakićević, Pismo našima u velikom svetu
© DIJASPORA, dvojezični časopis za kulturu Stockholm,
broj 11- 12, septembar - decembar 1999. godine. Pismo je sastavni je deo druge knjige "Srbija na kraju veka", Bospa Foerlag Stokholm, 1999. godine
|
