| (Izbor dr Radomira Baturana)
Sava Nemanjić (Sveti Sava) (1175 – 1235)
Slovo o mukama
Nemanjina poslednja želja
Slovo o umu
Stefan Nemanjić Prvovenčani (oko 1165 - 1227)
Molitva Svetom Simeonu
Pevanje pohvali tvojoj
Domentijan (oko 1210–posle 1264)
Otačastvo pretvoriše u pustoš
Teodosije (sredina XIII – početak XIV)
Slovo utehe Svetog Save upućeno Stefanu Nemanji
Arhiepiskop Danilo (oko 1270 – 1337)
Molitva pred anđelima ljutim
Molitva u malovremenoj krasoti
Siluan (oko 1355)
Slavi odbegnuv
Savinoj reči posledovav
Jakov Serski (1359)
O Sinaju
Ravaničanin III (oko 1395)
Pohvale njegove venac
Jelena Mrnjavčević (Jefimija) (oko 1344 – 1396)
Pohvala knezu Lazaru
Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396)
Slovo Kosovskih boraca
Ispovest mrtvog kneza Lazara
Milica Hrebeljanović (Jevgenija) (1403)
Udovstvu mojemu ženik
Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV – posle 1404)
Pohvala knezu Lazaru
Stefan Lazarević (oko 1374 – 1427)
Slovo ljubavi
Ove reči pisane biše ...
Jefrem (1409)
Uskori i izbavi nas
Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV – posle 1419)
Plač za knezom Lazarom
Pesme otpevatelne
Konstantin Filozof (oko 1435)
Stihovi
Jelena Balšić (oko 1368 – 1443)
Otpisanije bogoljubno
Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka)
Veliko pozorje
Molitva sa žalošću
Plesti pevanje ovo malo
Bludno moje žitije
Monah iz Kupinova (oko 1495)
Mnogopletena cevnica
Andreja (oko 1560)
Jutro Misleno
Mileševac (druga polovina XVI v)
Srpski kedar
Zograf Longin (1597)
Živopisati likove svetih
Svetogorac (XVI v)
Ja danas umirem
Patrijarh Pajsije (1642)
Carskog kolena plog sladak
Jeftimije Svetogorac (1642)
Vapaji grešnika
Pesnik iz Trgovišta (1648)
Dobro reče nekad platonska nauka
Kiprijan Stariji (1672)
U starosti dubokoj
Kiprijan Račanin (1692)
Izmailćanima tvrdo protiviv se
Otačastvo tvoje sačuvati
Arsenije Čarnojević (oko 1633 – 1706)
Molitva zaspalom Gospodu
PRVI DEO
STARO SRPSKO PESNIŠTVO
Rastko Nemanjić (Sveti Sava)
(oko 1170-1236)
SLOVO O MUKAMA
Pomešah se sa stokom nerazumnom
i izjedačih se s njom,
bivajući ubog dobrim delima,
a bogat strastima,
ispunjen sramom,
lišen Božje slobode,
osuđen od Boga,
oplakan od anđela,
bivajući na smeh besovima,
obličavan svojom savešću,
posramljen zlim svojim delima.
I pre smrti bivam mrtav,
i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajnje muke
sobom sam mučen od očajanja
NEMANjINA POSLEDNjA ŽELjA
Čedo moje, učini mi ljubav,
položi me na rasu, koja je za moj pogreb,
i spremi me potpuno na sveti način,
kao što ću i u grobu ležati.
I prostri rogozinu na zemlju
i položi me na nju
i položi kamen pod glavu moju,
da tu ležim, dok me ne poseti Gospod
da me uzme odavde.
SLOVO O UMU
Naš um da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...
Kakvo li će tu biti zborište
od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...
Radi toga nam,
draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju žiovt
na nebesima.
Stefan Nemanjić Prvovenčani
(oko 1165 - 1227)
MOLITVA SVETOM SIMEONU
Ne zaboravi mene,
ubogoga tvojega!
Ne zaboravi mene,
koji ležim u bezakonjima!
Ne zaboravi mene,
koji se valjam u blatu slasnom,
nego pruži presvetu svoju desnicu
kojom me i blagoslovi
u varljivom životu ovom
i rukovodeći nauči
da idem stopama tvojim,
ako i nedostojna,
ako i nekorisna,
ako i nepotrebna!
PEVANjE POHVALI TVOJOJ
Koje li pevanje da izreku jadne usne moje pohvali tvojoj, prepodobni (Simeone Nemanjo)? Od nedostatka razuma mojega vapijem ti, gospode moj, jer sam u nedoumici i nepotreban drznuti se da pohvalim tvoja veličija, no ipak tvoj jesam, gosode moj, i tvoje pohvale izričem ja:
Raduj se gosode moj,
početak moj i kraj,
i hranitelju moj sveti.
Raduj se, pastiru dobri
razumnim ovcama Hristovim,
najamnika me stvori pastvi tvojoj,
a koju steče gosopd
časnom svojom krvlju.
Raduj se, svetloga lica cvete,
naoružav se silom krsnom,
i oružjem nepobedivim
braniti od vukova stado tvoje
koji napadaju na njega
u svako vreme.
Raduj se, učitelju novoga zaveta,
ne mojsijevski poučavavši,
no za Pavlom idući,
i njegova učenja izvrsno usadi
u razum naš.
Raduj se, prepodobni,
starcima vođu,
i udovicama zastupnik,
i sirotnim hranitelj.
Raduj se, mladim vaspitanja i kreposti,
i nastavniče na bolje.
Raduj se, pomoćniče u bitkama.
Raduj se, pobeditelju protivničkih varvara.
Raduj se, lastavice
koja uzvodiš čeda u ljude svoje
u nebesne krovove,
i nastanjujući na livadi duhovnoj.
Raduj se, arhijerejima dobro ukrašenje
i pravedni koji ne vene venac.
Raduj se, koji s apostolima zajedno sediš
i zajedno poučavanje i zajedno propovedanje
Raduj se, mučenika takmače
i sastradalniče i koji se zajedno s nama pohvaljuješ.
Raduj se, monasima dobro oko
i nastavniče divni
i pravilo neiskazano.
Raduj se pustinjacima uteho,
Onima koji monahuju tišino.
Raduj se, nama koji grešimo
ispravljenje.
Raduj se, sablaznim očistitelju.
Radu se, tiho pristanište onome koji je bacan valovima.
Raduj se, rešitelju lanaca grehovnih.
Raduj se, moste koji prevodiš u večni život.
Raduj se, neiscrpni izvore.
Raduj se, raju koji vekuje,
krasni i divni.
Raduj se, cvete vere nebesnog vrtograda.
Raduj se, grade umni otačastvu svome.
Raduj se, lozo dobroplodna,
iz koje kipeći ističe nam veselje.
Raduj se, grozde sazreli,
iz koga ističe šira slatka,
a pijanstva grehovna oduzimajući.
Raduj se, gospode moj sveti,
i opet raduj se,
svagda veseleći se
kod prestola Gospoda tvoga.
No, o prepodobni, pomeni mene grešnog rada svoga, Stefana
Domentijan
(oko 1210 – posle1264)
OTAČASTVO PETVORIŠE U PUSTOŠ
Oskrnavi se zemlja naša
bezakonjima našim.
I ubijena bi krvoprolićem
I upadosmo u plen inoplemenika.
I neprijatelji naši podrugivahu nam se,
I oni koji su oko nas porugaše nam se
za bezakonje naše.
Kad inoplemenici dođoše,
otačastvo svetog (Simena Nemanje)
uistinu pretvoriše u pustoš,
i ono što je sabrao prepodobni
sa svih strana razgrabiše.
Jedni od oružja padoše,
drugi u ropstvo odvedeni beše.
Jedne od svega imanja obnažiše
i siromaštvu telesnom predaše.
I Božjom pomoću
kad su vremenom ti potrebljeni,
i kad su minuli,
posle njih dođe drugi inoplemenik,
zvani glad,
gori od tih koji su prošli,
i stvori drugi svoj plen,
veći od prvog,
sasvim ne žaleći rod naš,
bez strela streljajući,
i bez koplja bodući,
i bez mača sekući,
i bez palice ubijajući,
i prosto reći bez nogu goneći,
i bez ruku uzimajući,
i bez noža koljući,
i bez svega oružja hodeći,
i toliko truplja polagajući mrtva,
po starom pismu svetom, kao što reče,
kada ruka Gospodnja prvence pobi u Egiptu,
sveteći se za prvenca svoga Izrailja,
u celoj zemlji egipatskoj, reče,
ne nalazaše se dom bez plača,
u kom ne bi mrtvaca.
Tako i za grehe naše
sva zemlja naša puna beše mrvaca:
i dvorišta puna, i kuće pune,
i putevi puni, i raspuća puna.
I za grehove naše ni pogrebatelji
ne mogu da ih pogrebu,
sem što ih u žitne rupe
jedva smeštahu.
Teodosije
(sredina XIII v. - početak XIV v.)
SLOVO UTEHE SV. SAVE UPUĆENO STEFANU NEMANjI
Ne tuguj mi, gosodaru i oče:
ja sam tvoj post
i stajanje i klanjanje.
Ja sam tvoje podvizanje,
što je po duši trud,
na meni je grah tvoj ako ga ima.
Ja za te odgovaram,
pošto si me poslušao,
od mene dušu tvoju Gospod neka ište.
Arhiepiskop Danilo
(oko 1270-1337)
MOLITVA PRED ANĐELIMA LjUTIM
Šta da činim ja grešna, puna stida?
Jer pokri sramota lice moje
i tesno mi je odasvud.
Jaoj meni,
odakle ću početi oplakivati
svoja ljuta bezakonja,
koja se ne mogu lako ispovediti?
Zbog čega prvo da zaplačem?
Zbog čega da zastenjem
i zbog čega da zaradim?
Zbog množine grehova
ili zbog odlučenja od Boga?
Pomisli, dušo, šta će te sresti
posle izlaska tvoga od tela!
Evo ti se spremaju razne muke,
anđeli ljuti i nemilosrdni
hoće da te uhvate.
MOLITVA U MALOVREMENOJ KRASOTI
O dušo okajana,
o dušo greholjubiva,
evo se svrši život tvoj u ovom veku
i poći ćeš u drugi svet
i među druge ljude.
Jer, evo, ostavljaš malovremenu krasotu,
gde si čekala da se na vekove nahraniš
sladosno živieći.
Jer, evo, pristupiše i poslanici
i rekoše:
Zovu te, ustaj i ne kasni.
Siluan
(oko 1355)
SLAVI OTBEGNUV
Slavi otbegnuv, slavu obrete. Savo,
tamo otjudu slava javi se rodu.
Roda svetlost veri svelost prezre,
tem že rodu svetilo javi se vsemu.
Uma visota sana visotu svrže,
tem ubo uma više dobrotu stiže.
Slava slavi Save splete Siluan.
Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo,
tamo otkuda slava javi se rodu.
Roda svetlost vere svetlost prezre,
a tim že rodu svetilo javi se svemu.
Uma visota dostojanstva visotu svrže,
tim zaista od uma više dobrotu stiže.
Slova slave Savi splet Siluan.
SAVINOJ REČI POSLEDOVAV
Savinoj reči posledovav, Simeone
slavu reči nasledova svetlo tame.
Samodršstvo dostočudno prezrev slavno,
mirotočstvo višeslavno primi slavno.
Jakov Serski
(1360)
O SINAJU
O Sina, o sveta mojego sijanije,
o Sina, o silno moje k tebe želanije,
i že v ognji neopalimaja s’bljude se,
s’ bljudi me ot ognja večnujuštago.
O Sinaju, o svelosti moje sijanje,
o Sinaju, o silno moje k tebi željenje,
o ognju (kupina) nesagoriva sačuva se,
sačuvaj me od ognja koji vekuje.
Ravaničanin III
(oko 1995)
POHVALE NjEGOVE VENAC
Ovoga radi i ja sada usredno i sa brižljivošću često o tom (knezu Lazaru) u svojim rečima (govorima) razmišljam. I kao što neko venac plete zlatan, zatim biser priloži i mnogoceno kamenje, najsvetliju tvori dijademu, tako i ja pohvale njegove venac blaženoj toga glavi rečju izatkivam govoreći:
Gde slatka njegovih očiju tihost?
Gde svetli na usnama osmejak?
Gde ljubazna desnica,
koja svima obilno pruža?
Avaj, iznenadne promene!
Kako pocrne lepota!
Kako se pokrade skrovište!
Kako odjednom otkinut bi cvet!
Vaistinu sasuši se biljka
i cvet otpade,
oslabi istočnik,
sasuši se reka,
zatim u krv
pretvori se voda.
Jelena Mrnjavčević (Jefimija)
(1402)
POHVALA KNEZU LAZARU
U krasnom sveta ovog
vaspitao si se od mladosti tvoje,
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka gosodnja
među svom gosodom zemaljskom
krepka i slavna pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva svog
i u svakom dobru razveselio si
uručene ti hrišćane.
I mužestvenim srcem i željom za blagočašće
izašao si na zmaja
i protivnika božanstvenih crkava,
rasudivši da je neotrpimo za srve tvoje
gledati hrišćane otačastva tvoga
da budu ovladani od Izmailćana.
Ako li ove ne postigneš,
da ostaviš propadljivu visinu
zemnoga gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom,
i da se sjediniš s vojnicima
nebesnoga cara.
I tako dve želje postigao si:
i zmaja si ubio
i mučenja venac primio si od Boga.
I sada ne ostavi u zaborav
vazljubljena ti čeda,
koje sirote si ostavio
prelaskom tvojim.
Jer od kako si stekao blaženstvo
u nebesnom veselju večnom,
mnoge nevolje i stradanja
obuzeše vazljubljena ti čeda,
i u mnogim nevoljama
život provode,
jer su ovladani od Izmailćana;
i treba nam svima pomoć tvoja.
Zato se molimo,
moli se opštem gospodaru
za vazljubljena ti čeda
i za sve koji s ljubavlju
i verom služe njima,
jer brigom mnogom sputana su
vazljubljena ti čeda.
Oni koji jedu hleb njihov
podigoše na njih bunu veliku
i tvoje dobro u zaborav staviše,
o mučeniče.
No iako si prešao iz života ovog,
nevolje i stradanja čeda tvojih znaš,
i kao mučenik smelost imaš ka Gosodu.
Prekloni kolena pred Gospodom
koji te je venčao (vencem mučeništva),
moli da vazljubljena ti čeda
provode bogougodno mnogoletan život u dobru,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu tvome,
moli da pobeditelj Bog pobedu poda
vazljubljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
na nevidime i vidime neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi pohvalu i blagodarenje daćemo.
Saberi zbor svojih sabesednika,
svetih mučenika,
i sa svima pomoli se Bogu
koji te je proslavio:
izvesti Đorđa, pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija,
i četrdeset mučenika sevastijskih ne ostavi,
a u njihovom mučenju (u Maloj Aziji) vojuju
čeda tvoja vazljubljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć.
Dođi na pomoć našu, gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnogo ubroj ovo,
jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh.
no po sili maloga mi razuma.
Zato i male nagrade očekujem.
No nisi tako ti,
o mili moj gosodine
i sveti mučeniče,
malopodatljiv bio
u propadljivom i malovečnom.
Koliko više u neprolaznom i velikom,
što si primio od Boga.
Jer telesno tuđu mene među tuđim
ishranio si izobilno.
A sada dvostruko molim:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu
duše i tela moga.
Jefimija usrdno
prinosi ovo tebi, sveti.
Patrijarh Danilo
(oko 1350 - posle 1396)
SLOVO KOSOVSKIH BORACA
Ne poštedimo sebe,
znajući da imamo i osle ovoga otići
i s prahom pomešati se.
Umrimo da svagda živi budemo.
Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu,
ne koa pre malovremenim
i obmamljivim gošćenjem naslađenju našem.
no podvigu krvlju svojom.
Ne poštedimo život naš,
da živopisan primer posle ovoga
drugima budemo.
Ne bojimo se straha
koji je došao na nas,
ni ustremljenja nečastivih neprijatelja,
koji skaču na nas.
Ako bismo zaista na strah
i gubitak mislili,
dobra se ne bismo udostojili.
Mi s Ismailćanima
boriti se imamo.
Ako i mač glavu
i koplje rebro
i smrt život
mi s neprijateljima boriti se imamo.
Mi smo jedna priroda čovečanska,
potčinjena istim strastima.
I jedan grob da nam bude.
I jedno polje
tela naših s kostima da primi,
da edemska naselja svetlo nas prime.
ISPOVEST MRTVOG KNEZA LAZARA
Bolja mi bi pohvalna smrt
negoli sa porugom život.
Ako i na obrzu ranu i po glavi mač,
za blagočašće se patih,
no mužastven pokazah se
i s mučenicima ubrojah se.
Gledah donje bojeve
i izbrojah gornje počasti,
gledah mačeve
i pomišljah na gornje vence,
očekivah smrt
i na besmrtnost pomišljah.
Pomena podviga
dovoljno mi bi za utešenje.
Milica Hrebeljanović (Jevgenija)
(1403)
UDOVSTU MOJEMU ŽENIK
Ko je ovaj?
Govorite u uši moje.
Da li je ovaj koga pre ženjah,
moj ukras, mojoj deci rasejanoj sabranje?
Da li je ovaj koga iz zavisti
htedoše neprijatlji srušiti
i svetlost moga vida kao tamnicom
mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?
Da li je ovaj udovstvu mojem ženik?
Dođi, o ženiče, dođi,
i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.
Primi oružje i ustani i ne zakasni!
Zabi strele izoštrene u srca njihova,
koje za mene izoštriše, bezakoni.
Ne trpim k tomu poruge onih na me.
Kolikim žrtvama mrskim oskvrniše me!
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, podanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi
od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.
Da ne zadrema oko tvoje.
Da ne slabe noge tvoje.
Pasi mi stado, koje ti uručih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i stado moje.
Raduj se, moje oko.
koje nikada ne spava, o Lazare.
I opet na prvo uziđem.
Lazar koji sijanjem sve zvezde nadsijava,
Lazar tuđinima prisvojenje,
propovednik Trojice,
zarobljenim osloboditelj.
Lazar crkvi nepokolibljivi stub,
bolesnim lekar, nagim odeća,
Lazar inocima vojvoda krepak
na bese i spasitelj.
Raduj se, o Lazare,
apostolski it pripevam,
i opet kažem: raduj se.
Raduj se, krine koji nam je
od trnja zasijao,
vojnicima oružje nepobedimo.
Raduj se, pustinjacima nastavniče.
Raduj se, Lazare, onima koji plove
krmanoše i tiho pristanište.
Raduj se, ozlobljenim osvetniče
i lažljivcima obličitelju.
Raduj se, plačnim utešitlju,
i sirotim branitlju, i nagim odećo.
Raduj se, krepkih blagolepije,
i udovicama hranitelju.
Blagosloven zaista jesi, o Lazare,
blagoslovi mene koji tebe blagosiljam.
Nema pohvale, kojoj nisi dostojan,
No um iznemogava...
Nepoznati iz Ravanice
(sredina XIV v. - posle 1404)
POHVALA KNEZU LAZARU
Danas sunce svoje zrake prostire
i ozarava svoga sveta krajeve.
Danas zaduhaše vetri od zapada na istok
propovedajući tvojih čudesa silu.
Jer evo iziđe od zapada na istok
reč tvoja, o novi mučeniče Lazare!
Blaženi smo mi danas
više od svake vidljive i nevidljive tvari.
Blaženi, uistinu, i preblaženi,
i po dostojanju.
Blaženi, blaženih si zemlju nasledio.
Danas mučenici,
lik sastavivši za slavni pomen tvoj,
blaženi ovaj glas Vladici svih,
s tobom pevaju, psalmski prizivajući:
prođosmo kroz oganj i vodu,
i izveo si nas u pokoj.
Stefan Lazarević
(oko 1374 - 1427)
SLOVO LjUBAVI
1
Stefan despot
najslađemu i najljubaznijemu,
i srca mojega nerazdvojnome,
i mnogostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega bližnjemu
(ime rekavši),
u gospodu ljubazno celivanje,
a ujedno i milosti naše neoskudno darivanje.
2
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što pesnik (David) reče,
a u njima i krasote mnoge,
pticama brzo, i veselja puno preletanje,
gorama lišće,
i lugovima prostranstva,
i poljske širine,
i vazduha tankog
divnim nekim glasovima ispunjavanje,
i zemljina nošenja darova,
koja cvetova koje dobrog mirisa, i zelenilo,
no i samog čovečijeg
jestastva obnovljenje
i razigranje,
dostojno ko da iskaže.
3
Ipak sva ova i druga
čudna dela Božija,
koja i oštrovidni um
razmotriti nije u stanju,
ljubav prevashodi.
I nije čudo, jer Bog se naziva ljubav,
kao što reče Jovan Gromov (jevanđelist).
4
Svaka laž smeštanja u ljubavi nema;
jer Kain, tuđ ljubavi, reče Avelju:
Iziđimo nas dvojica napolje.
5
Oštro nekako i brzotečno delo ljubavi,
koje svaku vrlinu prevazići može.
6
Lepotno ovu David ukrašava
kao miro, reče, na glavi,
koje silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska
koja silazi na Gore Sionske.
7
Junoše i deve,
k ljubavima prikladni,
ljubav uzljubite,
no pravo i nezazorno,
da nekako junoštvo
i devstvo povredivši,
kojim jestastvo naše
k boljanstvenomu prisvaja se,
božanstvenomu prisvaja se,
božanstveno ne negoduje.
Ne žalostite, reče apostol, Duha Svetog Božijeg,
kojim znamenovast se javno kao u krštenju.
8
Besmo zajedno, i drug blizu druga,
ili telima ili duhom,
no ako gore, ako reke
razdvojiše nas, Dvid da reče:
Gore Gelvujske, da ne siđe na vas
ni dažd ni rosa,
jer Saula i Joanatana ne sačuvaste.
O bezlobije Davidovo,
slušajte koji ste carski, slušajte,
Saula li oplakuješ, obreteni?
Jer obretoh, reče Bog,
Davida, čoveka po srcu mojemu.
9
A vetrovi da se udare s rekama
i da one sasvim seknu,
kao pri Mojsiju more,
kao pri Isusu sudiji,
kivota radi, Jordan.
10
Još da se sakupimo,
još da se ugledamo,
još ljubovno da se sjedinimo
u tom samom Hristu Bogu našem,
kome slava s Ocem i sa Svetim Duhom
u beskonačne vekove, amin.
OVE REČI PISANE BIŠE NA STUBU MRAMORNU NA KOSOVU
Čoveče koji na srpsku zemlju stupaš,
pridošlica jesi ili koji si tu,
ko si i šta si,
kada priđeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
i po svemu vidiš puno kostiju mrtvih,
zatim i s njima kamenu prirodu,
mene u obliku krsta i sa (tim) znakom
posred vidiš uspravno kako stojim,
da ne prođeš, i da ne previdiš,
kao nešto uzaludno i sujetno,
no, milim te, priđi
i približi se k meni, o ljubimi,
i razmotri reči, koje prinosim ti,
i od toga ćeš razumeti
kojega radi uzroka
i kako i po čemu stojim ja ovde,
jer istinu ti govorim,
ne manje od onog u kome je duša,
sve po suštini hoću vas izvestiti
o onom što se desilo.
Ovde negda veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga (vladar) srpski,
koji se zove Lazar, knez veliki,
blagočastija nepokolobimi stub,
blagorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i stranim zaštitnik,
hranitelj gladnih i siromašnim milosrđe,
tužnim milosrđe i utešitelj,
koji sve ljubi koliko Hristos hoće,
jer k ovome (ide) svojom voljom sam sobom,
a šta više i sa svima svojima,
bezbrojno mnoštvo,
koliko (je) pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi u istinu u reči i u delu,
kao zvezde svetle koje se blistaju,
kao zemlja cvetićima preišarani,
odeveni zlatom i kamenjem drugim ukrašeni.
Veoma mnogi konji izabrani,
i sa zlatnim sedlima.
Svedivni i krasni jahači njeihovi.
Veoma plemenitih i slavnih
kao neki dobri pastir i vođa
mudro jaganjce razumne privodi
u Hristu skončati dobro,
i stradanju venac (prime),
višnje slaveučesnici da budu.
I tako saglasno mnogo bezbrojno mnošto,
zajedno s dobrim i velikim gospodinom,
hrabrom dušom i verom najtvrđi,
kao na ložnicu krasnu
u mnogomirisno jelo,
na neprijatelje ustremiše se,
i pravoga zmaja zgazivši,
umrtviše zvera divljega,
i velikoga protivnika,
i nesitoga ada svežderca,
da rečem Amurata, i sina njegova,
aspidin porod i gujin,
štene lavovo i vasiliskovo,
no s njima drugih ne malo.
O čudesa božjih sudova,
uhvaćen bi plemeniti stradalac
rukama bezakonim agaranskim
i kraj stradanju dobro sam primi,
i mučenik Hristov biva
veliki knez Lazar.
Ne neko drugi poseče njega,
o ljubimci,
no sama ruka ubice toga,
sina Amuratova.
I ovo sve rečeno svrši se godine 6897 (= 1389),
meseca juna 15. dan, u utorak
a čas je bio ili 6. ili sedmi
ne znam - Bog zna.
Jefrem
(1409)
USKORI I IZBAVI NAS
Pristupamo sada svi k Bogu usrdno,
padnimo ispred njega u plaču i suzama,
izlijmo pred njim srca naša,
recimo i mi:
sagrešismo, bezakonovasmo,
zapovedi tvoje ne sačuvasmo,
i hodasmo po volji srca naših.
No kao milistivi Bog
prizri na rabe tvoje
i na dostojanje tvoje,
i vidi ozlobljenje kćeri tvoje crkve.
Vidi zapuštenje.
Vidi pečal ljudi tvojih, nas,
i vidi i despota našega Stefana nuždu.
Jer evo otvoriše na nas usta svoja
svi vrazi naši,
hoteći žive nas poždreti.
No skruši čeljusti njihove uskoro.
Uzvrati sram njihov na glave njihove.
Jer nepostaviše tebe pred sobom.
A mi ljudi tvoji
i ovce livade tvoje budući,
u tuzi prizivamo:
uskori i izbavi nas,
jer ti jedini možeš od pečali
izbaviti nas i spasti
one koji te uvek poštuju.
Andonije Rafail Epaktit
(kraj XIV v. - posle 1419)
PLAČ ZA KNEZOM LAZAROM
Kakvim ću rečima plačevne pesme
venac isplesti uspomeni tvojoj?
O slatkoga zvanja
veselo nazvana stvari!
Kakvog ću nadanja veselje
pružiti razumu
tugovanjem pretvorenu prirodu
i u bistrinama suzne vode
lik ridanja sagledati?
O ko će dati
glavi mojoj vodu -
tugovanja žalost da omijem?
Ko ovo gleda
zar se užasnuo ne bi,
o ljubljeni,
kako i vazduh tugovanja ubrusom
prikriva prirodu.
PESME OTPEVATELNE
Sjedne i s druge strane časnoizredna dvojica dečaka (knez Stefan i Vuk) s materom (kneginjom Milicom) toplim suzama oblivaju bogopodobno nacrtanje lika onoga koji je istoimeni sa četvorodnevnim Lazarom, i kao Marta i Marija čujnim glasom Hrista prizivahu, i prsa novog lazara danas s ljubavlju obuhvativši, lek za rešenje od grehova mole, i potom raku sprovode, kao neki poslednjeg roda prirode David pred ćivotom roditelja idu mladoraslog tela nogama i pesme otpevatelne, kao izlivanjem slatkoglasija nekih Sirina, žalosno pojući, kazivahu:
Što još za nas takve tajne smatrenja,
o Lazare?
Koga uzrevši, utešenje
za bolezni da obretemo,
o sveljubazni gospodine oče?
Koje da imamo nade mi koji ostajemo?
Kada ćemo te ugledati,
ili čuti glas tvoj?
Kako naše mladosti
slatki sjaj radosti
oblakom tugovanja
iznenada pokri se?
Kako blagodanstvova
slatko gledana tvojih očiju
i naprasno se ugasi lampada (svetiljka)?
Kome poverio jesi
novorasli cvet našega uzrasta
o upućivanju k Bogu
da se stara?
Kako da prizovemo
pomoćnika i učittelja
u upravljanju naše oblasti?
Koga gospodara delatelji
kao grozd u muljači borilišta
da se izgnječe?
Koga kastrofilakta (čuvara grada) žitelji
kao pšenica izobilna
iznenada da se pože?
Koga upravitelja izvoditelji
od naših očiju
kao plamen živogrejateljni da se ugase?
Koje su gospođe poslanici
kao ruža od naše države polja
koja se nenadno obra?
Avaj, bede,
avaj, kome ostavljeni bismo
neobižnog vojinstva
slugovanje prinositi!
O slatko našega naroda ime,
o nevolje ishodni,
skrbnog podviga
bede naše spomen!
O tugovanja novoiznikla grano,
uzdanja plode koji nije za branje!
O tugeishodna našem istoku
i suze vinovna danice!
O ridanja našega sedište,
rukama Agarena uzvišeni prestole!
O zlobne i tamne noći
koja istoka svetlo ne opaža!
O skiptre naše vlasti,
tugovanja suzama išaran!
O maglobrazna dijedemo
plačevne šivade (školjke),
biserom obložena.
Konstantin Filozof
(oko 1435)
STIHOVI
A ovo je krajegranesije (akrostih) stihova: Strano stranstvovao stranstvije plačem:
Slova (reči) slatkih više od meda
i saća,
točećih (koji toče) iz zapečaćena
istočnika jako,
ravno miris zaista i hrana,
ako merilo onih koji crpu na ovo gleda.
Novi, nekako David najkrotkiji
onima koji su sačuvali plen što su razdelili.
Solomon javi se divni
tušti i tami (mnoštvu) koja je od
krajeva (sveta) došla.
Rodu načelnik kao budući,
Avram koji strane sa žeđu prima,
no Ilijino odlaženje (na nebo) svagda želeći,
sam drugi odlazak javljaše.
Taj drugi krasotom (posle onog u
Egiptu (Prekrasnog Josifa),
vaistinu mesto pšenice zlata davalac.
Oružnik (ratnik) u bojevima pobede,
vaisitnu mesto Samsona krepkog u
junačkim delima.
Adamovih poroda grana,
vaisitnu njihov od početka napodobniji uzor.
Sam ovaj drugi Jov bogat darivanjem
točeći izobilno svima znan bivaše.
Roda očiju podobni zagonetkama,
ako k suncu i ovoga luči (svetlosti),
no zrake koje sijaju primamo,
suštinu ne svaku.
Tada zajedno obojih lišenje.
Vaisitnu mesto glave podobna,
iz uzroka što je glava svetloizabranim;
jeste preminula u mestu Glavi.
Plači opet, Beli grade, ocrnjenje svoje.
Ljudima vođ kao cvet procveta i otpade.
Ako i zemlja zajedno rida sa tobo,
njega ne nadajući se uskoro da primi,
čekanjem godina koje teku 35,
već koje su prošle devet stotina
i šest tisuća (6935 = 1427).
Jelena Balšić
(oko 1368 - 1443)
OTPISANIJE BOGOLjUBNO
Da zna tvoja svetinja,
otkako udostojih se s Bogom poznati te
poradovah se veseljem duhovnim.
No zamalo i kratko bi nam viđenje,
da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo,
ili u neki san tanak da sam bila snesena...
I slušah tvoje duše bogoljubnu narav
i netelesno andđeosko prebivanje.
I ono od nas konačno udaljenje.
I veoma tvoje videti zaželih prepodobije.
I tvojih medotočnih nasladiti se reči.
Ne malu od tvojega viđenja
meni priploditi korist...
No zbog daljnjeg nam rastojanja,
i more i gaj,
ovog radi uzroka
nemoguće nam je videti svetinju ti...
Jer željenje bogatstva i sujetna slava,
a ujedno i slasti ne ostavljaju nas,
koji su na talasima
Dimitrije Kantakuzin
(druga polovina XV v)
VELIKO POZORJE
Ne bacajmo se uzaman i uzalud,
jer jedan je put smrti a ne drugi
i na sve podjednako nadolazi.
Mi se ovome ne brinemo
i kao hudo ovo smatramo
u šta ćemo uskoro upasti,
iako ne želimo.
I tužno će mi se pozorje
vaisitnu ukazati gore.
Očima ću gledati zagrobnike,
stradalce ido konca dospevše.
Malo tamo proniknuću i umom
i razumeću strašne tajne -
osnažene muke posred duše i tela.
Veliko pozorje
vaisitnu biva, braćo.
MOLITVA SA ŽALOŠĆU
Pomisli, dušo, kakv čaješ konac,
pomisli gorčinu razlučenja mučna,
pomisli strah i bolovanje tadašnje,
pomisli, ustrepti i užasni se.
Anđžla nemilostiva čekam prispeće,
anđela po mojemu zlobnu življenju,
anđela neštedišu no mučitelja mi,
andđela ognjena, nemilosrdana.
Ne znam je li poslan da me uzme danas,
ne znam da li to vreme približi se već,
ne znam da li i s oružjem hita,
ne znam da li to jeste noć smrtna?
Nema tad pomoći od druga i znanca,
nema ni od braće, srodnika i čeda,
nema ni od imanja dobiti kakve,
nema pomagača niti izbavljača.
Tada ćeš oči žalno oboriti,
tada neće jezik iznenada govoriti,
tada će plamen unutra silno obuzeti,
tada še sile telesne onemoćati.
Smrt tek nasta ljuta i konac,
smrti i razlučenje skupa,
smrt odavde prevodnica na tamo,
smrt u tamnoj ko uhoda noći.
Taman budući u tamu me odšilje ada,
tamnih tako ja česti đavole,
tamno uzljubih stoga anđela,
tamu tamno izabrah, taman sav bih.
Ko za mnom da ne usplače, o ljubljeni,
ko za mnom ne uzrida, o drugi,
ko za mnom da ne uzdahne slišeći zla ova,
ko za mnom da ne prosuzi očekujući ovo.
Pređe smrti mrtav vaistinu ja,
pređe suda savešću osuđivan,
pređe muka mislima u škrgutu zuba,
pređe konca mučiti se znam bez kraja.
Tako ognjena strašim se raspaljenja,
tako škrugut taj zuba žestosrdi čekam,
tako crvljih bojim se škakljivih dela,
tako spolja tama u stanište meni.
Mene tartar da oplače i bezdan,
mene ada da žali tamno dno,
mene što u njemu živeti hoću,
mene tame ljubitelja, a ne svetlosti.
PLESTI PEVANjE OVO MALO
Plesti pevanje ovo malo
vraćanju moštiju tvoga ugodnika, Hriste,
u otvaranje usta mojih reč mi daruj,
po dostojnosti ovoga zapevati, čovekoljupče!
Ozari me razumom k pevanju ovom
molitvama tvojim, oče Jovane (Rilski),
svetosti tvojoj govoriti reči pohvale,
kao da si ti živ, jer su živi Bogu pravedni svi!
Hvalim tvoje u pustinji prebivanje,
veličam u njoj podvige,
proslavljam slično anđelima uzdržavanje,
poštujem spomen tvoj,
opevam i časnih moštiju tvojih povratak.
BLUDNO MOJE ŽITIJE
Koja zla ne stvorih samovoljno,
koje grehove ne prođoh samovlasno,
koje mrzosti ne zdelah sladostrasno,
kojeg stida ne učinih ljuboslasno.
Što reći ili što progovoriti ne znam,
što pre no oplakujem mojih zala ne doznajem
Oplakujem li bludno moje žitije,
oplakujem li zla kletve prestupljenja,
oplakujem li otimanja i nepavde,
opalkujem li tuge i očajanja.
Ridam neuzdržanja mnoštva,
ridam visokoumije koliko,
ridam sujetna pomišljanja,
ridam vremena gubitak.
Plači, dušo jedna moja, plači,
plači, srce s utrobom, plači,
plačite, oči, neprestano plačite,
plačite, svi udovu moji, plačite.
Monah iz Kupinova
(oko 1495)
MNOGOPLETENA CEVNICA
Mnogpletena cevnica (svirala) vrlina,
različija glasovima i pevanja ispuštajući,
ne zvučanja od udaranja prstima,
no duhom nadahnuta, pozlaćena vrlinama,
darovanja puna blagih,
sazivajući verne na praznik, veselja,
i Stefana (Brankovića) kraj (smrt) izveštavajući.
Andreja
(oko 1560)
JUTRO MISLENO
Jutro misleno zasija
u srce tvoje uvek slavno,
istok ozarujući tvoje duše misli,
neizmenjivog veselja luču
u sebe koji prima,
kao na piru k stradanju poteče,
Nikolaje (Sofijski),
jer te želja vučeše k savršenima.
Miloševac
(druga polovina XVI veka)
SRPSKI KEDAR
Angela zemna izabra te sazdatelj
od izabranog kolena.
I u dobroplodnu tvoju dušu
udahnu žeđ poznanja božanstvenih spisa,
prvoga rodu srpskom prosvetitelja javi te,
od blagorodnog korena
slavnim dobrotama prosijavša,
i njima je sav narod tvoj proslavljen.
Tebe pošujući, svetitelju Savo,
ovako u hvalu tvoju verni vapijemo:
Raduj se naroda tvojega prvoizabrani!
Raduj se roditelja blagočastivih
krasni izdanče!
Raduj se blagocvetajuće
zemlje srpske cvete!
Raduj se mladice
iznikla od dobrog drveta!
Raduj se sveta grano doma Nemanjinog
koja je procvetala misleno!
Raduj se drvo plodovito,
kome list ne opade!
Raduj se srpski kedre,
koji se uzvišava dobrotama do nebesa!
Raduj se izredni sade
zemlje otačastvene!
Raduj se svetitelju Savo,
srpski prosvetitelju!
Zograf Longin
(oko 1595)
ŽIVOPISATI LIKOVE SVETIH
Radujte se, Stefane (provomučeniče) i Nikolaje,
jer božansvtenim promislom i vašim pomaganjem
živopisati likove svetih
koliko (mi je) u moći izučih.
Radujte se, blaga i sveta vas dvojice,
velika moja zastupnika,
jer sveštene vaše likove
mnogo puta rukom svojom,
a čudima vašim, ispisah (naslikah).
Svetogorac
(XVI vek)
JA DANAS UMIREM
Ja danas umirem,
prahom se pogrebavam,
obukoh se u bezgrlnu odeždu,
i na drvena konja jezdim.
Bez prozorca mi dom sazidaše,
“Gredi, u njemu sedi”, rekoše.
Radujte se rođenju,
oplakujte othođenje,
ridaj koja si rodila,
- raduj se koja si primila!
Mati me rađa,
zemlja me proždire.
Uzdisanjem vam dođoh,
bez izdisanja iziđoh,
(ja, o drugovi, odlazim,
više vam ne dolazim).
Očekivah ostareti,
i s vama se poradovati,
no smrt ne gleda milosti,
ni očekuje starosti,
(ta dare ne prima,
ničije grehe ne oduzima),
jer ta ne gleda carevima carstva radi,
ni bogatim bogatstva radi,
jer ta matere ucveljuje,
i mladencima srca povređuje,
jer ništa ne miluje,
no sve nasiluje.
Patrijarh Pajsije
(1642)
CARSKOG KOLENA PLOD SLADAK
Mladićki cvetaše, dobro preukrašen,
carstvovav otačastvu svojem,
i nepravednu smrt i bezvremenu (kad joj nije vreme)
podneo jesi, Uroše svečasni.
Carskog kolena plod sladak,
ako i ne na vreme sazreven,
u gospodnju žitnicu useli se,
i žalost velju ostavi srodstvu svojem.
Moli se za nas koji tvorimo pomen tvoj.
Jevtimije Svetogorac
(oko 1640)
VAPAJI GREŠNIKA
No dao jesi pokajanja primere
i meni gnusnome i oskvrnjenome,
meni lukavom i okaljanome,
meni tamnome i omračenom.
Jer bezakonovah od drevnih više,
prognevih te i razdražih vrlo.
Više od broja bezbrojnih zvezda,
više od morskog peska zgreših ti.
Priklanjam glavu omračenu,
priklanjam vrat oskvrnjen,
tvojoj blagosti vrat priklanjam,
tvojoj blagosti moljenje prinosim.
Sagreših, bezakonovah i sablažnjavah,
sagreših, npravdovah i prestupih,
sagreših, odvrgoh se i ne ustideh se.
No moljenje tvorim tvojoj blagosti,
no molbu prinosim tvome nezlobiju,
no molim tvoje krajnje milosrđe,
no vapijem ti: očisti i spasi me,
ostavi mnoštva mojih pregrešenja,
ostavi žestinu mojih dugova,
ostavi množinu mojih oskrvnjenja,
ostavi sve mojih mrzosti
i da me ne skrušiš sagresima
i da me ne umoriš bezakonjem.
Pesnik iz Trgovišta
(oko 1650)
DOBRO REČE NEKAD PLATONSKA NAUKA
Označiti što hoće (reći) ime ovo Jelena,
u duši mojoj uziskah i bi obretena:
koja u Grka eleos kaže se milost.
Dobro reče nekad Platonska hitrost (nauka).
davanje imena ne može po volji biti,
po prirodi stvari skazanje nositi.
Vidi kako se saglasno spaja:
Jelena sa eleos, njoj biva,
milost sada trakijskim svim crkvama tolika,
uspomena njena besmrtna zbog njih i velika.
Pentikostar, pedeset, čislo (broj) savršeno,
alegorično rečeno i preukrašeno,
jer blagoslovom previšnjim tim pečata se,
njom blaogobraznom i ugotova se.
Kiprijan Stariji
(1672)
U STAROSTI DUBOKOJ
Gledam te, grobe, užasavam se tvoga viđenja, i srdačno suzu koja kaplje prolivam, dug opštedatelni u um primam. kako da pređem kraj, jao, takovi! Ej, ej, o avaj, o avaj, uh, ih, smrti, ko može izbežati te!
Pero se pokvari,
um iznemože,
list opada,
starost dostiže.
Kiprijan Stariji
Kiprijan Račanin
(1692)
IZMAILĆANIMA TVRDO PROTIVIV SE
U životu svojem za Hrista podvizav se,
i poganim Izmailćanima tvrdo protiviv se,
a sada kad prestola Gospoda svojega
likujući raduješ se.
OTAČASTVO TVOJE SAČUVATI
Stojeći kod prestola Gospoda,
sa mučeničkim skupom veseleći se prebogato,
moli (kneže Lazare) o stadu tvome prekrasno,
otačastvo tvoje sačuvati
od svakog izmailitskog nasrtanja.
Arsenije Čarnojević
(oko 1633 - 1706)
MOLITVA ZASPALOM GOSPODU
I dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom,
od mesta do mesta,
kao lađa na pučini velikog okeana
bekstvu se dajemo,
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan
i proći tamna noć
i zimska beda koja leži nad nama.
Jer nema onoga koji nas savetuje,
ni onog koji nas od nevolje oslobađa,
i nevolja naša udvostručava se.
I rekoh sa suzama:
Dokle ćeš, Gosode, zaboravljati nas do kraja,
dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?
Ustani, Gosode!
Zašto spavaš,
zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?
I opet vaskrsni, Gosode,
pomozi nam imena Tvojega radi!
I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo
i niotkuda pomoći. |
