Čovjekoljubac Mladen Vučinić

Onako istrajno i, uprkos godinama, sa nesmanjenim žarom, kao što je nekada u mladosti žustro - ali uvek s nekakvom nesvakidašnjom prefinjenošću tako da nikad nije u svojoj nadmoći izgledao preterano nagao i napadan - rešavao i najzamršenije prilike u šesnaestercu dok je u 407 nastupa bio britki i uvek pouzdani bek, vođa odbrane u prvom šampionskom sastavu fudbalera novosadske “Vojvodine” iz 1968/69. i povremeni reprezentativac, Mladen Vučinić odigrao je još jednu, ovaj put, životno važnu utakmicu.

- Eto, na kraju, sve se bez ostatka namirilo i lepo poravnalo – kaže svodeći najnoviji rezultat pošto je Sonja Belić diplomirala na Elektrotehničkom fakultetu u Novom Sadu i odmah, pored stečene titule inženjera za telekomunikacije– što je ovde danas prava retkost - dobila i zaposlenje u ovdašnjoj razvojno-istraživačkoj firmi “Cezim”.

Na novom ishodištu, nipošto joj ne odričući i svaku dalju očinsku blagonaklonost, darovao je osveštanom ikonom-zaštitnicom, a supruga Jovanka, kao svom čedu, pozlatila i ovaj novi veliki korak na putu potpunog osamostaljenja.

- Ispunio sam, zapravo, bratovljev zavet koji je, zahvaljujući stipendiji Matijevićevog “Privrednika” iz rodnog Oraha, sela pored Čepenice, u vazda škrtom i bezvodnom bilećkom kršu, došao u Beograd 1935. da izuči za trgovca – veli najmlađi od sedam sinova i samo jedne kćeri u oca Svetka i majke Anđe otkrivši posle pola veka u arhivi ovog humanitarnog fonda svojeručno napisanu molbu brata Nikole sa obećanjem da će, čim postane kalfa, “ i s prvom zaradom uzmogne, odvajati bar dinar za braću šegrte, a onda bogme i više” da bi odužio plemeniti dug.

--------

KAKO JE ZACRNELO I OSVANULO BELIĆIMA

Od rođenja bez majke, a od druge godine i bez tragično nastradalog oca Sonju je, sa dvojicom starije braće, prihvatila k sebi baka iz Srbobrana. Ne zadugo potom i ona je naprečac umrla, a tetka ih je, koliko je mogla, pomagala do punoletstva najstarijeg brata.

Kad im je poplava odnela krov nad glavom siročiće je zbrinuo Humanitarni fond “Privrednik”iz Novog Sada.

Među gotovo 200 pitomaca o kojima trenutno brine jedna od naših najstarijih dobrotvornih organizacija, a od dvadesetak onih koji se obrazuju na fakultetima, magistarskim ili doktorskim studijama, Sonja je, o roku, među prvima diplomirala sa prosečnom ocenom 9,5 i za “Analizu i adaptaciju algoritma multipleksiranja na Transacion User sloju SIP sistema” ocenjena čistom desetkom.

----------

U velikom ratnom vihoru ono se tragičnim preobratom izvrglo u oporuku pošto se Nikola, kao srčani i veoma nadareni bokser predratne “Jugoslavije”, po oslobođenju Beograda, priključio Prvoj proleterskoj brigadi. U jednom od bezbrojnih bezglavih pogibeljnih juriša, zauvek je skončao u minskom polju na Sremskom frontu, a da mu se nikad za grob nije saznalo.

- Poslednji naš susret bio je u Požarevcu 1942, jer smo svi mi preostali iza ustaškog pogroma u Hercegovini bili u Dragovcu u izbeglištvu, a Nikola je priredio neviđeni spektakl na bokserskoj reviji tukući se sa nekakvim crncem – nastavlja Vučinić sećajući se da je ovaj nepokolebljivi borac, usred sveg postojećeg i još većeg narastajućeg zla, kao jedina porodična uzdanica, ipak, s ogromnim oduševljenjem ulivao nadu roditeljima da će ih sve zajedno, posle onolikih pretpljenih patnji, udomiti u svojoj velikoj kući, ne u selu nego u velikom gradu.

Tim pre što se za stariju braću - od kojih je najstariji Rade poginuo, a druga dvojica, ipak, sa činom pukovnika dočekali kraj rata, tada ništa nije znalo.

- I ovu sam mu neostvarenu želju odavno ispunio kada sam 1962. od “Vojvodine” dobio stan – kaže Mladen, odmah preselivši ostarelog oca i majku iz Temerina, gde su posle oslobođenja bili kolonizovani, u Novi Sad, usrdno ih dvoreći do kraja života.

Uvidevši u njemu taj duboko usađeni osećaj milosrđa klupski lekar dr Božidar Ćetković malo po malo, ali sve više i sve dublje i dublje, uvlačio ga je u humanitarne vode da bi se, uz neprestan rad u Crvenom krstu i prikupljanjem pomoći žrtvama poslednjeg rata i bombardovanja, brigom o deci bez roditelja sudbinski vezao za SOS Dečje selo u Srenskoj Kamenici.

- Dok smo još dobrog zdravlja i pri zdravoj pameti, nastojaćemo da iškolujemo makar još jedno dete - najveća je želja sad sedamdesetogodišnjeg Mladena koji je, kao osnivač Kluba prijatelja i dobrotvora, načinio nov velikodušan poklon zaveštajući svoj stan od 110 metara kvadratnih za smeštaj štićenika sela dok su na studijama, a od preostale imovine i ušteđevine legat iz kojeg će se, među njima, svake godine na dan svetog Save dodeljivati novčana nagrada najboljoj učenici i učeniku.

Ovo jedinstveno ubežište za napuštenu decu on smatra svetim mestom u kojem su se, kako kaže, velike lepote prirode udružile sa malom ljudskom dobrotom da bi se nadjačalo nečoveštvo, a sport, u kojem se i sam uzdigao, za neizbežan uslov u konačnom oblikovanju mladih koji su bez roditeljskog staranja, kraj sve lične nesreće, ostali predani radu, svojim obavezama i, nadasve, skloni prijateljstvu.

- Novac je bez duše, a srećen je samo onaj ko može podariti drugima – ostalo je njegovo opredeljujuće uverenje koje ga deli od onolikih drugih sportista i, pogotovo, ratnih profitera i privrednom tranzicijom obogaćenih skorojevića koji svoje stečeno bogatstvo samoljubivo čuvaju isključivo za sebe.

Mladen Bulut – Anđelkov

• Može li biti radosti za Radovana Samardžića?
• Čovjekoljubac Mladen Vučinić
• Humаnitаrnа orgаnizаcijа "Srbi zа Srbe"
• Zаštitа spomeničnog fonda
• Jest - to sаm jа, Drаgutin Mаtić
• Izgrаdnjа Hrаmа Hristovog Vаskrsenjа u Podgorici
• Istočnа Hercegovinа trebа pomoć