|
|
|
||||||||
 |
 |
Švedski/Svenska Srpski Српски |
| Aktuelnosti | Novi broj | Servisne info | Drugi o dijаspori | Kontаkt |
|
|
|
Vesti dana - vesti.rs
|
Oglаs |
|
|
 |
Može li biti radosti za Radovana Samardžića? |
|
Prije nego prenesem pismo Vesne Stojković koje je na adresu Dijaspore stiglo elektonskim putevima iz Malmea, jedna lična impresija o ličnom zdravlju. Kako se namiču godine, a sigurno u tome nisam izuzetak, znaju češće zaboleti leđa. Kako su bolovi učestali, odem kod lekara. Nakon temeljitih pretraga savjetovan mi je hiruški zahvat. Pričam to prijateljici Disi Hagman. - Pa šta, veli Disa, posle hiruškog zahvata prestaće bolovi! - Jeste, uzvraćam ja, ali je u meni strah da ostatak života ne budem vezan za kolica!? - Oj joj, Disa će, koja je inače vezana za kolica, mojoj zabrinuosti suprostaviti činjenicu da u ovoj zemlji ima tako praktičnih i lepih kolica koja čoveku mogu obezbediti potpuno normalnu pokretljivot i lep život. Zavisi od stepena invaliditeta mogu se pokretati od strane asistenta ali i korisnika kolica. Sreća da nisam morao na operacioni sto ali Disina opaska ”praktična i lepa kolica” pomogla mi je da bolje upoznam šta se sve u Švedskoj čini da bi se olakšao život ljudima koji su upućeni na kolica. Gradski trotoari, ulazi u prodavnice, platforme u sredstvima javnog prevoza prilagođeni njihovim potrebama. Čovjek ne može da ne bude impresioniran. Na ”lepa i praktična kolica” ovih dana podsetilo me pismo Vesne Stojković iz Malmea. Vesna nam sugeriše da čitaoce upoznamo sa slučajem Radovana Samardžića iz Smedereva i da ih pozovemo da sakupe 5 000 evra koliko koštaju kolica koja bi Radovanu značila istinsku radost u životu i veliku olakšicu u inače teškom životu. Vesna dalje piše kako je Radovana Samardžića upoznala preko Fejsbuka, kakvih je poznanstava danas najviše. ”Razmjenjivali smo poruke o svemu i svačemu a najviše o Smederevu iz kojeg sam poodavno otišla. I u jednoj porucu Radovan mi je rekao da je bolestan. Dugo nisam znala pravu priču dok mi Radovan nije preporučio da pogledam klip na Yutube. Gledajući klip svet se rušio oko mene. Suze su mi lile niz lice. Nisam znala šta da mu odgovorim. Da li je moguće da sredina u kojoj je Radovan rođen i u kojoj živi, sve to ignoriše?” Posle ovog pitanja Vesna i nama sugeriše da na Yutobe pogledamo klip. Riječ je o prilogu koji je objavila RTS. Mene je jako potresla Radovanova prica i zato apelujem na sve ljude da mu pomognemo, piše dalje Vesna. Njemu je nase malo mnogo. Možemo sigurno zajednickim snagama izvesti Radovana u šetnju jer on to zaslužuje. Olakšajmo i ulepšamo zivot Radovanu. Molim sve ljude dobrog srca da Radovan oseti i vidi bar deo onog što svakodnevno propušta, piše na kraju Vesna iz Malma. Verujući u dobrotvorstvo čitalaca Dijaspore i posetilaca njenog net-izdanja, odlučili smo da ih upoznamo sa Radovanom. Muke po Radovanu
(Dramatična ispovest Radovana Samardžića ispisana u prvom licu jednine. Nije pisana rukom i olovkom, nego štapićem koji je samouki autor držao u ustima i tipkao slovo po slovo). ”Rodjen sam 19. novembra 1981.godine u Smederevu. Prvo sam dete svojih roditelja koji su me dugo čekali. Bio sam, kažu, zdrava i napredna beba sve do šestog meseca zivota, kada sam primio vakcinu protiv dečje paralize. Tada su se pojavili prvi znaci moje bolesti. Nikada nisam prohodao. Noge uopšte ne kontrolišem. Ruke me nikada ne slušaju. Moj govor razumeju samo moji najbliži. Rođen sam u radničkoj porodici- otac radnik a majka domačica. Imam sestru koja je mlađa dve godine od mene. Volim je najviše na svetu. Celoj porodici uvek sam bio u centru pažnje. Iako smo čitavog života živeli od radničke plate (sada penzije) nikad nisam oskudevao ni u čemu. Roditelji su se snalazili i uvek sam imao sve neophodne lekove, hranu, negu. Roditelji nikada nisu pomišljali da me smeste u neku instituciju, valjda zbog toga što mi je intelekt i pored strašne paralize, ostao sačuvan. Biti čovek sa posebnim potrebama je teško, a narocito je to teško biti u Srbiji. Nikada mi nije pružena mogućnost da se obrazujem. Ovde je to prosto nemoguće za ovakve kao što sam ja. Sestra me učila i naučila da čitam i pišem i to u vreme (kada nije bilo mobilnih telefona i računara). Ona je bila moj prozor u svet. Rastao sam zajedno sa njom. Svima nama bilo je jako teško da ostvarimo bilo koje svoje pravo i zadovoljimo osnovne potrebe; od kad znam za sebe roditelji su čekali u redovima po raznim bolnicama, molili lekare za pomoć, išli smo gde god smo čuli, sve smo pokušavali. Mislim da mi nikada nije ni data prava dijagnoza, verovatno zbog te vakcine koju sam primio (i koju i dalje primaju sva deca u Srbiji) ili nam jednostavno nisu lepo objasnili. Znate, ovo je valjda još jedna jedina zemlja na svetu u kojoj lekari pacijentima ništa nisu dužni da kažu. Bilo kako bilo, kada sam dobio prvi mobilni telefon, bilo je to pravo otkrovenje, počeo sam bradom da pišem po tastaturi. Stekao sam prijatelje sa kojima sam se danonoćno ”družio”. Tako sam napisao i ovu priču. Sada, kada je o meni emitovan prilog na RTS, uključili su se navodno dušebrižni socijalni i zdravstveni radnici, koji tvrde da sam ja prosto zapostavljen od svojih roditelja i njima spočitavaju da se nisu na adekvatan nacin starali o meni, da posedujem lekarsku dokumentaciju još iz 1982.godine. To su isti oni pred čijim su vratima moji roditelji čekali sate i sate i molili ih da mi napišu recept za lekove. Kad se samo setim koliko je frke izazvala moja prva zubobolja: mama ide lekaru pa objašnjava kakav sam ja “slučaj” pa ih moli da nekako dođu do nas kući, pa oni neće, pa ne mogu, pa treba im nalog- pa kad su nakon dva meseca napokon došli, kažu nisu nadležni za “takav slučaj”. Daju mi uput za Medicinski fakultet u Beogradu, jedva me do tamo prevezu. Prof. dr Karadžić izvadi mi nekoliko zuba za 15 minuta i počne da se čudi zašto je lekarima u Smederevu to predstavljalo problem. I tako u krug skoro punih trideset godina. Za svaki najobičniji andol moji su roditelji vodili bitku sa zdravstvenim sistemom koji nikada nije nadležan i kome je uvek sve teško. Nema vrata na koja moji roditelji nisu zavapili za pomoć, a sada direktorka PIO fonda, kada je videla prilog o meni, kaže potresla se što građani (pa znači i ja) ne umeju da koriste svoja prava. Pa ja umem i hoću, ali kako? Kako? Kako, do đavola, ovaj sistem funkcioniše?” * * * Snagom slike, žive i napisane reči, svemoćni Internet približio nam je potresnu životnu priču Radovana Samardžića iz Smedereva. Ne ulazeći u to ko je odgovoran i koliki stepen odgovornosti nosi na svojoj savesti za Radovanovu sudbinu, priču objavljujemo s jednom jedinom namjerom- da apelujemo na čitaoce da priskoče u pomoć Radovanu i obezbjede toliko željena i neophodna kolica. Naše malo, ma koliko maleno bilo, kako piše i Vesna Stojković, mnogo će biti i značiće puno za Radovana. U dramatičnoj Radovanovoj priči, nepobitan je podatak da je njegov svet sveden na sobičak iz kojeg ga u svet i život može izvesti dobrotvorstvo ljudi. Neophodni podaci za uplatu |
