Kad neko prečesto ističe kako je pomogao nekom narodu ili pojedincu, kako se odricao i žrtvovao za njega, uvek se setim dvojice kumova na kiši. Evo kako je bilo: jedan koji je imao kišobran sretne po strašnom pljusku svog kuma i ponudi se da ga otprati do kuće. Ovaj mu lepo zahvali i tu bi se završila čitava priča, da se ne sretnu posle nekoliko dana, pa onaj sa kišobranom počne da se priseća pljuska i toga kako bi mu kum strašno pokisao da ga ne primi pod kišobran. 
- E, moj kumašine, da ne bi mene sa kišobranom, da te otpratim do kuće, pokis'o bi do gole kože! 
- Tako je kume! - odgovara onaj bez kišobrana. - Baš bi pokisao do gole kože. Hvala ti gde se čulo i gde se ne čulo! Baš ti hvala! 
Prođe mesec dana, kad kum ponovo započe priču: 
- Sećaš li se one kiše, kumašine, kad te spasih da ne iskisneš k'o niko? 
- Sjećam se, kako se ne bih sećao! - odgovori kum. - Baš me spase one noći! Ne mogu dovoljno da ti zahvalim... 
- Ne treba da zahvaljuješ! - protivi se kum. - Nego, nešto mislim, da ne naiđoh sa kišobranom... 
Prođe i godina dana, a onaj sa kišobranom kad god sretne onog bez kišobrana, uvek ponovo, započinje istu priču. Poslednji put dogodi se to pokraj reke koja je tekla kroz njihovo mesto. 
- Izgleda da će kiša... - započe onaj svoju staru temu. - E, kad se samo setim kume, kako bi pokisao one noći kad je padalo da ja slučajno ne naiđoh sa kišobranom da te otpratim do kuće. 
Na to njegov kum iz čista mira skoči u reku onako u odelu i izađe posle na obalu dok se sa njega na sve strane cedilo 
- Slušaj, kume! obrati se svom bivšem spasiocu. Jel' bi bio mokriji nego što sam sad? 
- Ne bi! - potvrdi spasilac. 
- E, onda smo kvit! - reče ovaj i ode mokar na svoju stranu