U centru Stokholma u zdanju ABF - dvorani Zeta, sredinom 15 decembra 2013. godine premijerno je prikazan dokumentarni film Belgrad autora Borisa Malagurskog. Velika dvorana bila je ispunjena do poslednjeg mesta. U publici su bili najbrojniji useljenici srpskog porekla. Sa autorom filma pred publikom je razgovarao Joan Radomir, poznati TV profil sa švedske televizije. Filmska priča o srpskoj prestonici ispričana je na engleskom jeziku, obuhvativši istorijski razvoj grada ali i svakodnevno današnje njegovo pulsiranje. - Ideja o Beogradu kao dokumentarnom filmu datira još iz 2007. godine, izjavio je za Dijasporu Boris Malagurski, dodajući kako je jednostavno imao želju da zapadnom svetu ponudim realnu sliku Srbije i njenog glavnog grada. Za vreme boravka u Stokholmu, Malagurski se odazvao pozivu našeg časopisa za koji je dao ovaj intervju.

Boris Malagurski

Dijaspora: Šta mislite, da li će biti sreće, da se dokumentarni film «Beograd» prikaže na švedskoj televiziji?

Malagurski: Iskreno se nadam da će se prikazivati, ne samo na švedskoj TV, nego i na mnogim televizijama širom sveta, zato što film ispunjava neke kriterijume koje su ljudi na zapadu postavili kada je u pitanju Balkan; a to je da nema kontraverzi i da je to, zapravo, nepolitička priča. Film Belgrad jeste upravo to, za zazliku od nekih prethodnih filmova koje sam pravio, a koji jesu kontroverzni, koji pokazuju uzroke političkih dešavanja na Balkanu. Ovaj film analizira istoriju naše prestonice, turističku ponudu Beograda i, jednostavno, na jedan lep način prikazuje našu zemlju u pozitivnom svetlu. To može biti da nekom nije u interesu ali ja polazim od toga da je svim slobodnim i demokratskim državama treba da se prihvati jedna druga i manje poznata priča o Srbiji.

Dijaspora: Trebalo bi vremena i prostora da se predstavi Vaš stvaralački rad. Počeli ste filmom o Kosovu, potom ste dodali Težinu lanaca, film koji je na globalnom planu skrenuo pažnju na Vas kao autora. Međutim, i pri tom, stalno je bila kod Vas prisutna ideja o dokumentarcu posvećenom Beogradu.

Malagurski: Priča o Beogradu kao dokumentarnom filmu datira još iz 2007. godine, dakle pre nego što sam snimio film o Kosovu, Težinu lanaca, Pretpostavku pravde. Jednostavno sam imao želju da zapadnom svetu ponudim realnu sliku Srbije i njenog glavnog grada. Inspirisao me dokumentarni film o Parizu koji je snimila Sandrin Voile. Sandrin je na jedan vrlo lep, kreativan i zanimljiv način predstavila francusku prestonicu. Hteo sam da nešto slično snimim o Beogradu i onda sam pokušao da dođem do sredstava. Za početak kontaktirao sam sve relevantna ministarstva, moguće sponzore… Niko, ama baš niko mi nije pozitivno odgovorio. Bio sam prisiljen da tu ideju stavim po strani i da se fokusiram na neke druge stvari, čekajući bolja vremena da se snimi film o Beogradu.

Dijaspora: U međuvremenu rad na filmu Težina lanaca, koristeći internet,  pokazao je da možete računati na finansijsku podršku običnih ljudi u rasejanju da donatorskim prilozima podržavaju Vaš rad

Majagurski: Na svu sreću uvideo sam na vreme da se može računati na srpsku dijasporu kako bi se obezbedio budžet. Ni jedna velika producenska kuća, ni jedna korporacija nije stala iza mojih filmova- već su bili finansirani mahom pomoću donacija običnih ljudi širom sveta koji su želeli da se te priče čuju. Za film o Beogradu bio je potreban veći budžet. U početku su mi u velikoj meri pomogli uglavnom Srbi u rasejanju, a posle sam, ipak, dobio i podršku države Srbije. Zajedno smo ih naterali da podrže projekat. Ni jedan moj film ne bi bio moguć bez podrške srpskog rasejanja i to mogu otvoreno i s ponosom reći. I ja sam bio sam deo tog rasejanja. živeo sam u Kanadi. Sada sam baziran u Beogradu i veoma mi je drago što smo kao Srbi uspeli da se složimo i okupimo u velikom broju oko mojih filmova.

Dijaspora: Sada ste među Srbima u Švedskoj.

Malagurski: Da, i vrlo mi je drago zbog toga.

Dijaspora: Da nastavimo razgovor o Težini lanaca. Negde sam naišao na podatak da razmišljate o Težina lanaca 2. Na koji način, evo Srbi i Švedske, mogu učestvovati u obezbjeđenju donacija, odnosno oživotvorenje Vaših projekata?

Malagurski: Što se tiče «Težine lanaca 2» ne samo da razmišljam o tome već aktivno radim na produkciji tog filma. Već sam intervuisao nekoliko zanimljivih ličnosti koje će se pojaviti u tom filmu. Među njima je Noam Čomski, renomirani lingvista, verovatno najpoznatiji filoof u ovom trenutku. Tu je, zatim, Oliver Stoun, holivudska zvezda, čovek koji je snimio jednu drugačiju verziju istorije o Americi i mnoge popularne filmove. Smatram da je Oliver prosrpski orjentisan. U filmu će se pojaviti i bivši direktor CIA od 1993-1995 koji je priznao da su Amerikanci grešili. Tu su i mnogi drugi ljudi poput Karle del Ponte, koja je pričala o nedavnom oslobođelju hrvatskih generala protiv čega je ona digla glas. Intervujisao sam i Vuka Jeremića i mnoge druge zvaničnike i eksperte u inostranstvu kao što su Majkl Parenti, Markus Papadopulos, Majkl Rupert, itd. Još uvek želim da nekoliko ličnosti intervujišem, ali je to je potrebno da se skupi ceo budžet. Očekujem da će negde do jeseni ove godine film biti gotov. To, naravno, umnogome zavisi i od budžeta, koji se skuplja pomoću donacija običnih ljudi. Pre svega pozivam ljude iz dijaspore da pomognu, da odu na sajt www.weightofchains.com/2. To je adresa na kojoj mogu da uplate donaciju preko PejPala, svaka suma je dobrodošla. Kada smo snimali Težinu lanaca ljudi su donirali 10, 20, 50 i 100 dolara. Na kraju smo uspeli da sakupimo 22.000 dolara, što je više nego što sam ja mogao da zamislim. Ja ljudima često govorim da nisu donirali za moj film, nego su donirali za svoj film. Ovo je naš zajednički film. Sama činjenica da je toliko ljudi okupljeno oko filma je presedan da toliko velik broj ljudi učestvuje u finansiranju filma. To govori o transparentnosti filma. Imena svih donatora su na sajtu, da se zna ko finansira, da se zna ko stoji iza svega. To mi omogućava da imam ogromnu nezavisnost u produkciji jer niko ne dođe i kaže «Evo ti velike pare i snimaj što ti ja kažem», nego ja kažem: «Ljudi, ako vam se dopada ideja, dajte koliko možete, koliko god da je, podržite ideju.» I to je poruka ovih projekata.

Dijaspora: Jedan pisac koji je živeo u rasejanju, onaj što je opisao godine koje su pojeli skakavci, rekao je jednom prilikom da treba otići u inostranstvo da bi se Otadžbina bolje videla. Mi koji živimo u inostranstvu bolje Otadžbinu vidimo, ljepše je doživljavamo nego oni koji u ljoj žive. Vi imate iskustvo onih koji su bili u rasejanju i koji su se vratili?

Malagurski: Ja sam živeo u Kanadi i mogu da kažem da sam malo znao o tim procesima koji su se dešavali, koji ne samo da nisu bili vidljivi u Srbiji u to vreme. Mislim da ljudi u rasejanju imaju moć da oblikuju javnom mnjenje u državama u kojima žive. Kad bi još više Srba u dijaspori doživljavali sebe kao ambasadore svoje zemlje i svog naroda, mislim da bi i nama u Srbiji bila mnogo bolja situacija. Jednostavno živimo u globalizovanom svetu u kojem, nažalost, velike sile donose odluke van naših teritorija i moramo da utičemo na te velike sile našim delovanjem i kroz PR kompanije za lobiranje. Mi smo imali očajan lobi tokom 90-tih. Ni danas nemamo nešto bolji. Mislim na državni lobi - tako da na neki način umesto da kukamo  kako država ne radi dovoljno, mi sami moramo da se organizujemo. Nemamo drugog izbora. Mi to nedovoljno činimo, često se služeći izgovorom da ako vlast ne radi to što treba, zašto bismo mi. Vlast dođe i prođe, država ostaje i moramo da gledamo kako da pomognemo toj državi i kada smo daleko od nje. Ljudi koji žive u rasejanju ne smeju dozvoliti da im Otadžbina bude daleko od njih, mora da im je u srcu i treba da se trudimo da joj pomognemo na bilo koji način.

Dijaspora: Vi ste lično i samoinicijativno uradili, usuđujemo se reći, više nego bilo koja nacionalna instutucija Srba u rasejanju pa i Otadžbini. Vaš film Težina lanaca još nije objavljen na nacionalnom programu RTS. Zašto?

Malagurski:To je dobro pitanje. Nema tog filma ni na jednoj TV sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji. Iskreno se nadam da će se jednog dana prikazati ali sada mislim da to trenutno nije moguće. Zašto? To biste morali da pitate direktore TV koje su ili odbile da prikažu ili jednostavno nisu odgovorile na moju ponudu. Ja sam nudio i dan-danas nudim RTS film besplatno. želim jednostavno da se ta priča čuje. Oni mogu u svakom trenutku da pozovu i kažu: «Evo, želimo da pustimo film», i ja ću da im dozvolim da prikažu film. I posle smrti Tijanića nisam dobio poziv, tako da još uvek čekam.

Dijaspora: Reći ću Vam za jedno naše iskustvo. Često smo se obraćali na oficijalne adrese u Srbiji. Nikad nije stigao odgovor na bilo koje pismo. Naravno, slali smo pisma i na oficijalne švedske adrese i nikad se nije dogodilo da nismo dobili odgovor. U želji da saznamo što naša pisma ne nailaze na odjek, telefonirali smo i pitali. Provjeravali. Potvrdili su, ilustracije radi, prijem našeg pisma y Vladu Srbije, i obećali da će odgovor stići u pisanoj formi. Nikad odgovor nije stigao. Kakvo je Vaše iskustvo?

Malagurski: Generalno državni službenici u Srbiji zaboravljaju da služe građanima. U opisu njihovog radnog mesta stoji da treba da služe građanima. Oni, nažalost, to ne čine. To je koliko njihova i krivica običnih građana Srbije koji dozvoljavaju da im službenici diktiraju kako će da se oni ponašaju. Potrebna je veća svest i naravno veća volja u Srbiji da se reaguje kada se građanima nešto ne dopada. Ja lično čak imam jednu teoriju zašto su oni šalteri nisko postavljeni da čovek uvek mora da susti glavu da bi pričao sa slžbenikom. Sve to ima psihološki efekat, jednostavno službenik je kralj, službenik je car i ti moraš da se povinuješ njemu. To je veoma negativno i ljudi treba da se bore da država radi ono što bi trebalo da radi, ono što građani od nje očekuju. A to se mora činiti kroz organizovano delovanje, proteste nevladinih organizacija, civilnog sektora, ali onog pravog civilnog sektora, ne onog kojeg plaćaju strane kompanije, strani fondovi, strana ministarstva. Oni se predstavljaju kao nezavisne i nevladine organizacije, a zapravo su vladine organizacije. Organizacije vlada stranih država.

Dijaspora: Šta su Vam planovi u dalekoj perspektivi. Trenutno ste zaokupljeni Težinom lanaca 2.

Malagurski: Videćemo. U prošloj godini bio sam u situaciji u koju ne želim više nikada da dovedem sebe. Radio sam na tri filma istovremeno. Težina lanaca 2, Pretpostavka pravde i film o Beogradu. Takav sam kad me nešto zainteresuje, kad ideja sazre, volim odmah da počnem sa radom. I doveo sam sebe u situaciju da nisam imao dovoljno prostora da dišem.

Dijaspora: U zemlji koje više nema bilo je na pretek primjera kako mogu živjeti zajedno i u miru različite kulture, različite religije- jednako kao što je bilo primjera, u jednom trenutku, da se sve to pretvorilo u suprotnost pa i brutalan rat. Dvije decenije nakon odlaska Jugoslavije u istoriju, opet smo tu gdje smo bili na brdovitom Balkanu, svak u svom toru, sa malo ili nedovoljno rada na afirmaciji zajedničkog življenja različitih kultura, uvažavanja drugačijeg mišljenja. Gdje je tu kultura a posebno film čime se Vi lično bavite?

Malagurski: Ja se iskreno nadam da moji filmovi imaju takav efekat. živimo na jednom trusnom području po pitanju etničke podele i treba da gledamo da nas različitosti spajaju a ne da nas razdvajaju, odnosno da shvatimo da čitavi prostor bivše Jugoslavije i sve što nam se dešavalo, nije se dešavalo u našem interesu. Kada kažem našem interesu ne mislim konkretno na Srbe nego i na Hrvate i na Muslimane i na Albance. Jednostavno, svi smo mi iskorišteni od strane zapadnih sila. Međusobno smo se tukli i ratovali, a neko drugi je izvlačio korist. Korist nije izvukao narod, čak ni oni koji su dobili svoju državu, ili koji su prošli «bolje» od drugih. Svi smo mi ekonomski porobljeni, stvorene su geopolitičke kolinije. Naš je spas u tome da shvatimo da nema potrebe da se međusobno gložimo već da se ujedinimo u ekonomskom smislu.

Razgovarao: Aco Dragićević

Povezani linkovi

http://www.malagurski.com

Težina lanaca

http://www.youtube.com/watch?v=waEYQ46gH08