Освануо је још један Видовдан далеко од отаџбине. У граду у којем живим, Срби први пут одлучили да заједнички прославе Видовдан. Иначе су окупљени око три православне цркве, а у прошлости су били ријетки контакти између оних који су се истом Богу молили на различитим мјестима. Сад им пало на памет да би могли и да се сложе и да на велики дан буду заједно. Дуго им требало.
Пише: Драган Тепавчевић
Узбуђење траје већ недељама. Стално се нешто преговара, договара, а сви би хтјели да баш њима припадне заслуга што ће се Видовдан прославити заједно.
Бивша учитељица и дугогодишњи члан једног аматерског позоришта у Србији, Видосава, припрема свечану академију. Главна тачка је драмски комад „Бој на Косову“. Врло амбициозно за Видосаву, поготово за тридесетак новопечених глумаца који су јој потребни за представу. Тражи и малишане. Они ће у једном тренутку да буду војска два табора и да укрсте мачеве пред публиком, на отвореној сцени.
Улогу је добио и Милош, седмогодишњи син мог пријатеља. На проби чуо да је неко био у служби код кнеза Лазара, па пита оца је ли то „у служби“ значи да је био у затвору. Оцу незгодно. Фале му ријечи на енглеском да објасни шта значи служба. На крају је испало „employed“ – запослен.
Враћам се у дјетињство и скоро сам сигуран да је Видовдан била једна од првих ријечи које сам запамтио кад сам почео срицати. Била ми необична.
Чини ми се да су читаве генерације дјечака из Херцеговине истински научиле да читају прелиставајући епске пјесмарице. Такве књижице су се, безмало, чувале у свакој кући, а Видовдан се помињао бар на свакој другој страници. Ни они који нису знали читати, нису имали превише проблема. Довољно им је било да слушају гусле. Готово да није било десетогодишњака који није знао кнежеву клетву. Са брижљиво изабраним штаповима умјесто мачева, босоноги чобани су се „љетни дан до подне“ играли Косовског боја. Најјачи су обавезно добијали улогу Милоша, а најслабији и најмлађи Мурата. Ријетки су били изузеци.
Да су ти дјечаци којих се сјећам сада овдје, Видосава не би имала проблема. Могли би и без проба да изађу пред публику, а најтеже би било обуздати их да не изговоре читав циклус. Требало би им два дана.
_____________________
Од истог аутора
КОСОВКА ДЈЕВОЈКА
Шта ћес сама на гаврановом пиру?
Зар би крвљу небо да причестиш?
Ходочашће лежи у немиру
Мртвих риба што их руком мријестиш.
Шта ћеш сама на гаврановом пиру?
Не додируј обневидјеле руке.
Љутиће се љуба Дамјанова.
Не ослушкуј вриске и јауке.
Бор се суши због твојих дланова.
Не додируј обневидјеле руке.
Чему будиш успокојене части?
Због аждије, црним извезене?
Све је пало, све је хтјело пасти
Лицем горе да не згасну зјене.
Чему будиш успокојене части?
Гдје су копља већа и најгушћа
Гавран стоји, другог ничег нема.
Ријеке су застале код ушћа,
А ноћ јутру издају припрема
Гдје су копља већа и најгушћа.
_________________________________
Милош опет повлачи оца за рукав: „А ко је био Кинез Лазар, тата?“ Интересује ме одговор, а не могу да уздржим смијех, па напустам поприште на којем ће мој пријатељ прво покушати да објасни разлику између Кинеза и Срба. Не вјерујем да ће данас и стићи до Лазара. Како ли ће тек објаснити сину по коме је добио име? Мој се зове Страхиња, а надимак му Бане. Не могу Аустралијанци да му изговоре first name.
Више од половине глумачке трупе с којом Видосава ради носи имена: Душан, Лазар, Милош, Милан, Вук, а ко их чује како разговарају у паузама проба, помислиће да им је енглески матерњи језик. Мислим да је Видосава могла лако да ријеши задатак како да подијели малишане у два табора. На једној страни су могли да буду они који знају нешто српског, а на другој они који га не знају нимало.
Креће и представа. Скоро хиљаду душа у сали са нејаким озвучењем не трепће. У ухо се претворили.
„Ком ћу ову чашу наздравити?“
Признајем да ме понијело. Стишћем Страхињу уза се. Старији глумци за столом на бини коректно изговарају стихове. Скаче и Милош. Оптужен је.
„Невјера ти сједи уз кољено,
испод пута пије ладно вино.“
Е, шта сад? Или је за столом или испод пута. Грешка пролази. Нико не реагује. Лазар смирује ситуацију. Костими плијене пажњу. Музика позната старијим. Мачеви укрштени. Падају малишани на миг режисера. Док леже, траже погледом родитеље по сали. Помјерају ноге да прође Косовка дјевојка. У сали плач. Истински. Старица испред мене говори стихове прије глумице.
– Што су се ударали? – запиткује Страхиња.
– Нису за праве, ово је представа.
– Што онда леже кад се стварно нису ударали?
– Треба да леже, рекла им она тета тамо код завјесе.
– Ја не бих лежо, не да мама да се прљам.
– Никад глумца, ни јунака, од тебе, Страхиња.
Пишти Косовка дјевојка:
„Јао јадна, уде ти сам среће!
Да се јадна за зелен бор ´ватим...“
Сјећам се кад сам комшију Радоја, познатог сеоског гуслара, питао шта значи оно „уде“ и да ми је кратко одговорио: „курате“. Послије сам нашао и језичку везу.
Стиже и завршна сцена. Слуга Милутин носи десну у лијевој руци и извјештава царицу Милицу.
„Милош загуби турског цар Мурата
и Турака дванаест хиљада...“
Гдје толике да их загуби, сад на крају? Колико ли их је тек побио кад је толике загубио? Да ли је Мурата загубио прије или послије него што га је згубио? Нема везе. Сала се пролама од аплауза. Сви су на ногама. Глумци се враћају по неколико пута. Пада завјеса на још једну битку. С ријечима. С језиком. Непозната посјетитељка пита у пролазу хоће ли послије ручка наступати фолклорна група „Косовски бонжур“.
– Хоће, на француском, одговарам.
– Што на француском? – пита.
– Онако, пригода је.
Стишћем Страхињу за руку и напуштам бојиште.
Једном сам, за Видовдан, у Сарајеву, с оцем попио флашу црног вина у кафицу „071“. Преко пута, свега неколико метара, биле су утиснуте Гаврилове стопе, а иза је био мост с његовим именом. Кафић одавно није на истом мјесту, стопе су уклоњене, а мост се зове другачије.
– Тата, хоћеш ли ме сутра водити у кину да гледамо „Snow Dogs?“
– Нећу – у Кину. Има биоскопа ближе.
Страхиња ме чудно гледа. На Видовдан.
