|
Већ дуже од једне деценије припадници српске дијаспоре широм света безуспешно покушавају да парирају антисрпском тренду који је ухватио корена у политичкој, медијској и академској елити западног света. Стварне размере неуспеха постале су јасне још у време слома РСК и напада на РС у лето 1995, а поготову током бомбардовања саме Србије у пролеће 1999. Пише: Срђа Трифковић Постоје три битна узрока тог неуспеха. Први је непостојање стратегије очувања имиџа и идентитета Срба, утемељене на јасно дефинисаним циљевима; као и усаглашене методологије остварења тих циљева. Други узрок наших промашаја јесте у кратковидој усмерености већине Срба на реактивну критику текуће политике западних сила и њене медијске обраде, без стратешког промишљања алтернативних ставова и сталног предлагања нових конкретних потеза као замене за нежељену политику. И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким круговима био је присутан потпуни аматеризам вођства извесних организација звучног имена, које су желеле да се издају за овлашћене представнике уједињеног Српства у расејању, премда им је недостајао стварни легитимитет унутар српске заједнице. Тиме је био доведен у питање кредибилитет српског наступа пред доносиоцима одлука и творцима јавног мнења западног света. Услед свега тога било је лако да се одлуке погубне по Србе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у законодавним телима, примењују од стране влада разних земаља и верификују од стране академског и стручно-аналитичког естаблишмента. Додуше дошло је до осетне промене тона после 5 октобра, али она може да се покаже пролазном. Ради директног утицања на страну јавност, а посебно на медије, законодавна и изврсна државна тела и академске институције, неопходно је развити мрежу делатности Српске дијаспоре које ће тежити остварењу два главна циља: (1) да се измени општа слика о Србима формирана током протекле деценије и (2) да се подстиче јасно дефинисање и очување српског идентитета унутар саме заједнице. Овај задатак не допушта одлагање, јер стара антисрпска парадигма може да се убрзо поново успостави. У САД, на пример, разне лобистичке организације у Вашингтону повезане са неким државама-наследницама СФРЈ, политичким или етничким групама за притисак (Balcan Action Council, International Crisis Grout итд) већ узвраћају ударац. Тренутно им се са српске стране организовано не супродставља нико. Потребно је ангажовати средства, вољу и знање за развој ефикасне контра-стратегије. Имамо истину и правду, а потребни су нам знање, смелост и новац. Намерно избегавам термин "лоби" и "лобирање" јер постоји опасност бркања појмова. Лобирање је уско дефинисана стручна делатност. Наш је задатак да циљну групу - припаднике политичке, медијске и академске елите западног света, земаља-домаћина Српске дијаспоре - и информишемо и образујемо, а не само да лобирамо у смислу заговарања конкретних законодавних пројеката. Сваки будући план деловања Српске дијаспоре треба да обухвата рад кроз образовно информативне фондације непрофитног типа и развијање веза са иностраним академским и научним институцијама. Циљ је да се ради на изградњи повољног имиџа Срба путем директног комуницирања са припадницима политичких, медијских и академских кругова земље-домаћина. Овај задатак изискује успостављање и развој личних контаката, уз ангажовање пре свега млађих, образованијих и двојезичних припадника српске заједнице. Објављивање професионално уређиваног, графички беспрекорног месечног часописа на језику земље-домаћина, који ће доносити квалитетне информације и релевантне анализе, представља једно од средстава наступа. Други је одржавање прворазредних Интернет сајтова који ће да буду свакодневно допуњавани са циљем да прерасту у поуздани, благовремени и цитирани извор. Трећи је успостављање електронске архиве, базе података и библиотеке посвећене Србима, са главним циљем да се ревидира негативни став јавности у односу на ратове 1991-99. Не треба заборавити ни организовање скупова о Балкану, бившој Југославији и европском југоистоку и учешће на скуповима у организацији других институција, затим медијске наступе и предавања гостију на универзитетима, јавним форумима и медијским трибинама. Организовање информативних путовања утицајних странаца у српске земље представља још једну такву активност. Стални пласман наменски припремљених текстова и интервјуа у штампи земаља-домаћина, стручној и академској периодици, електронским медијима и Интернету био би додатни вазан задатак. И напокон не треба заборавити покретање научно-истраживацких и издавачких пројеката који доприносе афирмацији српске заједнице, неговању њене традиције, духовног наслеђа и културолошке посебности, као и истицању доприноса земљи-домаћину. Трезвено дефинисани интерес већине западних земаља на Балкану изискује политику која би подстицала дугорочну регионалну стабилност унутар међусобно признатих граница, без добитника и губитника, убрзан економски развој и отварање могућности за учешће њихових инвеститора у реконтрукцији регије. Прихватање наведених принципа изискује одбацивање промашене политике из прошле деценије, политике која није третирала српски народ као интегрални део европске економске и политишке структуре већ као антагонистички ентитет, као трајну црну рупу у срцу Балкана. Ово се, нажалост, још не дешава. Милошевић напокон паде, а многи Срби понадаше са да ће по кратком поступку бити пропуштени макар у предворје елитног клуба званог Запад. Пре него што размотримо да ли су им таква очекивања оправдана или не, треба да рашчистимо извесну појмовну збрку која постоји код нас око самог концепта западног света и политике коју воде његови кључни чиниоци. После идиотске, параноидне, неубедљиве реторике пропалог режима о западним империјалистима и гнусним им домаћим слугама, не треба да некритички ускочимо у њену реторичку супротност која велича тзв. међународну заједницу која свима, ето, обезбедјује људска права, слободно тржиште и демократију. Треба имати на уму да понашање доносилаца одлука савременог Запада на спољном плану представља одраз тежњи владајућих западноевропских и северноамеричких елита код куће. Поборници гушења традиционалне културе и система вредности у сопственим земљама неминовно ће тежити уништењу аутентицних националних идентитета, у име истих идеолошких норми, и у осталом свету. Разумевање тих идеолошких поставки од кључне је важности за разумевање западне политике и односа према Србима у протеклој деценији. Другим речима, без праве дијагнозе претње српском идентитету нема ни праве терапије. Да бисмо дефинисали предуслове очувања тог идентитета покушаћу да истражим корене и да дефинишем основне карактеристике доминантне идеологије савременог Запада и да их доведем у контекст политике западних сила на европском југоистоку. Глобализам као поглед на свет Један од узрока неразумевања идеолошке структуре западне спољне политике у насим просторима јесте склоност већине Срба да војно-политичке и дипломатске потезе великих сила тумаче кроз призму традиционалних националних интереса. Термини Американци, Енглези, Немци, Французи.. .. јос увек се мећу Србима користе као синоними за владе тих земаља. Такав традиционални приступ заснован је на претпоставци да доносиоци спољнополитичких одлука поступају у складу са рационалним прорачунима, заснованим на очуваwњу националних интереса њихових земаља. Ово испуста из вида чињеницу да је на савременом Западу, а пре свега у САД, пост-национални интегрализам - "глобализам" - постао доминирајућа идеологија владајућих елита које контролишу не само полуге државног апарата већ и кључне медијске, пословно финансијске и академске институције. Неке западноевропске земље, истини за вољу, још увек теже да своју спољну политику темеље на традиционалним, историјски условљеним геополитичким прорачунима. Ово је донекле дошло до изражаја у различитим акцентима и поступцима САД са једне стране и земаља Европске Уније са друге током кризе у Србији септембра и октобра 2000. године, при чему се америчка страна свесрдно надала Милошевићевом опстанку док су Европљани већином искрено желели његов пад. На сличан начин, политика гг. Кола и Генсера у периоду распада СФРЈ 1991. имала је национални предзнак. Била је савршено објашњива у традиционалним оквирима тежње за присуством и доминацијом у просторима средње Европе (Миттелеуропа) и подунавског Југоистока. Традиционални оквири анализе, засновани на претпоставци о континуитету националних геополитичких интереса, још увек могу да нам помогну када је реч о Француској, Немачкој, Италији, или Грчкој. Они, међутим, уопште не задовољавају у случају најмоћније силе савременог света. Да бисмо разумели мотивациону структуру и поглед на свет доносилаца одлука у Вашингтону, није на одмет да размотримо њихове сопствене изјаве. Унутар спољнополитичког апарата САД током осмогодишњег мандата Била Клинтона једна од најутицајнијих личности је заменик државног секретара за иностране послове Строуб Толбот. Он је био десна рука Медлин Олбрајт, човек који је годинама пружао идејну подлогу америчкој дипломатији. Он је још 1992 изјавио: Оптимиста сам, верујем да ће јединство однети превагу: у идућем веку нације какве су данас биће превазиђене. Све државе света признаће једну, глобалну власт. Термин грађанин света, искован у XX. веку, добиће своје пуно значење у двадесет првом.. .. Све нације су у основи пуки друштвени аранжмани, плод прилагођавања променљивим околностима. Ма колико на моменте деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привремене. На крају свог мандата на кључном положају у спољнополитичком апарату америчке владе Толбот је своје ставове само додатно учврстио. У интервјуу Њујорк Тајмсу (1999) он је изјавио да САД неће више постојати "у садашњем облику" у 21. веку, јер сам концепт нације, у Америци и другде у свету, биће превазиђен. Овакав поглед на свет није ограничен на лево-либералну струју у Америци која подржава Демократску странку. Он је током протекле деценије преовладао и у редовима тзв. нео-конзервативне деснице која сада доминира републиканском странком. Они су дефинисали доктрину тзв. Беневолентне глобалне хегемоније. Доминација над читавом планетом отворено је именована као подлога за америчку спољну политику у следећем веку. Они притом изричито одбацују ма какав концепт националног интереса као основу на коме би требало да почива нови империјални пројекат. Напротив! Вредносна основа којом ови неимперијалисти правдају свој сан о глобалној доминацији изричито је идеолошка: циљеви су "либерални међународни поредак, ширење демократије и стварање светског економског система капитализма слободног тржишта без трговинских баријера". Између утопијских глобалиста на левици и глобалних хегемониста на десници праве разлике нема. Тај поглед на свет укорењен је у колапсу европског поретка 1914 године. После два светска рата западна цивилизација ушла је у другу половину овог века као сопствена бледа сенка. Њен захуктали технолошки развој и пропратни раст материјалног стандарда протеклих деценија само прикривају њену културну, моралну, демографску и духовну кризу. Та криза, одавно видљива у етичком и естетском релативизму владајућих елита, најочигледнија је у демографском опадању европских нација (и њихових северноамеричких потомака), у њиховој неспособности основне биолошке самообнове. Ово је увек кроз историју био сигуран симптом силазне путање цивилизација на умору. Запад као цивилизација и Запад као идеологија Размере кризе и несвесно је наговестио Самјуел Хантингтон у свом сада већ чувеном чланку "Сукоб цивилизација" из 1993. Он је као основне концепте западне цивилизације навео индивидуализам, либерализам, људска права, једнакост, слободу, законитост, демократију, слободно тржиште и раздвајање цркве од државе. Хантингтонови критеријуми, својом бескореном универзалношћу, потпуно су у складу са наднационалном идеологијом глобализма. Код њега нема ни речи о хришћанству, које је вековима представљало плодну и незаобилазну основу развоја европске мисли, етике и естетике. Нема ни помена заједничких етничких и језичких корена индоевропске породице народа као твораца и носилаца европске цивилизације; нигде нема историјских, спонтано настајућих народа као проширене породице која је повезана колективним сећањима, веровањима и симболима. У оквиру ове парадигме Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејно-вредносни концепти; Запад и сам постаје једна идеологија. У нашем веку уз термин идеологија често је исао придев тоталитарна. Идеологија либералне демократије савременог Запада не представља изузетак. Како је до тога дошло? На рушевинама старе Европе, после самоуништавајуће трагедије 1914. године, поникле две веома сличне, безочно материјалистичке, антитрадиционалне идеологије: бољшевизам и нацизам. Њихов слом оставио је на попришту као победника трећег брата-близанца црвено-црног тандема, лукавијег и мање крвљу попрсканог од комунизма и фашизма, способнијег и успешнијег од њих. Он је завладао Западом не револуцијом већ тихом еволуцијом. Челичну песницу увио је у плишану рукавицу, а Агитпроп заменио "масовним медијима". Тај трећи изданак Запада на измаку моралне снаге данас влада из Вашингтона. То је тзв. Либерална демократија. Код нас га неки погрешно зову "грађанском опцијом" (Чиме се дискредитује једна часна и јасна реч, ГРАЂАНИН). Спољним ликом нови систем либералне демократије подсећа на старе, аутентично грађанске узоре, али је сличност ограничена на пуку форму, као што вампир личи на живог човека. Та спољашња форма је испуњена битно новом садржином. О чему се ради? Код нас су деценијама термини самоуправни социјализам, народно-ослободилачка борба, ЈНА, братство-јединство или удружени рад имали смисла само у оквиру затвореног система једне идеологије. На потпуно исти начин савремени западни термини као што су демократија, људска права, агресија, прогрес, геноцид, слободни избори, етничко чишћење, међународна заједница, умерени национализам.. .. немају везе са уобичајеним, неидеолошким значењем тих истих речи изван затвореног идеолошког система владајуће западне елите. Они су својом косовском авантуром оцртали светске координате новог тоталитаризма - и верују да је тест савршено успео. Зато су арогантнији и опаснији него икад. Тај систем не тежи контроли сваке изговорене или написане речи, већ га интересује само машинерија масовне дистрибуције. Резултат је да уместо новинара који критички испитују званичну линију (нпр. током рата у Вијетнаму) данашњи контролори масовних медија постају свесрдни саучесници центара политичке моћи. Њима није потребан налог за деловање јер поступају добровољно, сходно својим идеолошким опредељењима без којих не би били ни именовани на положаје од утицаја. И тако је новототалитарна држава у стању да упије огроман квантитативни пораст информација и да их - процесоване путем "слободних" медија - уклопи у псеудо-стварност у којој речи и концепти имају значење друкчије од значења у стварном свету. Раздвојени су Реч и Свет. Емпирија је подређена крутом номинализму, пукој стварности не допушта се да стане на пут развоју идеолошке визије, а примаоци порука, обични житељи западног света, остају несвесни чињенице да су жртве дубинске манипулације. Запад-као-идеологија на прагу новог века улази у фазу зреле идеолошке синтезе. Демократија није више реч која означава широко учешће слободних и свестрано информисаних грађана у политичком процесу. Она је идеолошки концепт који садржи вредновање исхода тог процеса. Запад-као-идеологија плод је губитка вере, феномена који још од Просветитељства ствара у људским душама суновратну празнину коју ваља испунити да би живот имао смисла. У потрази за равноправношћу међу људима савремене западне државе су поткопале ауторитет породице и цркве и изругале су се сваком принципу моралности и здравог разума. Као замену за божански закон и за мудрост људског искуства измислили су бесмислену теорију тобоже природних и универзалних људских права. За насилну примену ових измишљених права они су прекршили сваки морални закон познат цивилизованим народима, као што видесмо током 78 дана у пролеће 1999. Шта су Срби скривили, себи пре свега Срби су, претежно сопственом кривицом, били стравична жртва тог експериментисања. У деценијама пре трагедије 1914. у Србији је млада, на страним школама узгајана градска интелигенција припремала терен за тријумф истога зла, премда уопште није била свесна шта чини. Нас позни 19. и рани 20. век у значајном сегменту наше новопечене елите текао је у знаку француске варијанте европског модернизма и нихилизма, а да су притом носиоци таквог духа самоуверено мислили да несрећним геџама доносе прогрес и да нас тако уводе у Европу. Није случајно Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца рођена управо на развалинама Европе на којима је рођен и Совјетски Савез, у размаку од годину дана. И једна и друга државна творевина представљала је сушту супротност државе у православно-хришћанском смислу, у смислу хијерархије вредности и легитимности ауторитета који омогућава праву слободу. Совјетски Савез створили су злочинци крвавих руку; Југославију су створили људи чији су поступци утирали пут злочину. Резултат је познат: болесно државно ткиво учинило је српско друштво подложно свакаквим политичким и духовним инфекцијама, од надреалиста у поезији до скојеваца на Правном факултету. Београдском предратном интелектуалном сценом доминирали су тадашњи пандани сорошеваца, Грађанског савеза и ЈУЛ-а. Срамни крах 1941. није био само плод немачке надмоћи, нити је био само последица чизмачког идиотизма Симовића и компаније. Он је био плод моралног колапса југословенске идеје и идејног банкротства српске интелигенције. Наша је трагедија да и данас постоји слично стање духова у српској интелигенцији. Она је и дан данас фасцинирана "Западом", она је и дан данас, у великом броју, заробљеник арогантне вере у "Прогрес", у способност човека да сопственим мишицама и умом реши дилему своје егзистенције, да сопственим ослонцем на институције - на "демократију", на "слободно тржиште", на "људска права" - рећи оно шта се не може решити без трансценденције. Ти београдски назови-западњаци, који се сада навелико и неукусно нуде Западу као будући гаулајтери, током хладног рата огромном већином су били титоисти (или њихова деца). Они одбацују модел српског друштва као једне органске, хармоничне целине. Попут злохудих усрећитеља који нас 1918. гурнуше у југословенски експеримент, ти наши наднационални поборници тзв. грађанске опције одбацују сваку дебату о стварној природи пројекта који заговарају, свако помињање узрока наше трагедије у XX веку, или стратегије за њено превазилажење у наступајућем столећу. Искра која пали мотор новог тоталитаризма, која обезбеђује раст државне контроле код куће и ширење њене моћи у свету, управо је политика глобализма и неспутаног интервенционизма, оличена у рату против Срба у пролеће 1999. У њему је нови "Запад" разбио један од камена-темељаца старог Запада: принцип владавине закона. У том смислу рат против Срба престаје да буде тек један додатак дугом списку малих народа који су претрпели неправду у рукама великих и моћних, већ прераста у истински значајан, можда чак један од дефинишућих тренутака XX века. Кршеци међународне норме владајуће елите Запада забиле су још један клин у ковчег уставног поретка сопствених земаља. Термин међународна заједница сада је поистовећен са САД као што је братска заједница била поистовећена са СССР-ом. Од пост-национализма до пост-хуманизма Глобални поредак, Паx Америцана који почива на идеологији "демократије, људских права и слободних тржишта", неминовно изискује стварање светског система грађанског права, а самим тиме и светског, наднационалног система власти. Срби су представљали тест пројекта, а њихов пораз, неминован под бившом влашћу, дао је подстрек његовим заговорницима. Импликације су далекосежне. Суочени смо са глобалним проблемом који представља синтезу свих осталих проблема XX века, а који се може дефинисати као крај културе. Хиљадама година људи су живели у заједницама у којима су међусобне везе биле директне и емотивне. Заједнице су се временом стапале у друштва у којима су односи бивали подвргнути "објективним" узусима, али је човек, појединац, и даље био субјекат сопственог понашања, сопственог деловања мотивисаног његовим осећањима и тежњама као живог, мислећег бића. Међутим, другом половином XX века научно-технолошки развој Запада уводи еру информатике где човек од субјекта активности постаје њен пуки елемент: тзв. људски фактор. Укључен у мрежу односа који стварају сопствену "стварност", појединац мора да следи системске оквире. Већина односа међу људима више није условљена не-рационалним импулсима као што су осећања, обичаји, вера, љубав, мржња, нада, страх, разликовање између добра и зла, лепог и ружног, истине и лажи. Духовност се замењује информативним садржајем. Принцип корисног, утилитарног, односи превагу. Тиме се наговештава крај западне културе као интегрисаног система знања, веровања и понашања. Трансформација западног друштва у Фукујамину пост-историју значи да култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Емотивна искуства и лична мишљења су баласт и луксуз који западни професионалац себи не може да допусти у оквиру формуле време је живот акумулисан у новцу. Све остало (правда, част, дужност, љубав према земљи, народу и породици, љубав као таква) пуки су атавистички отпаци пре-технолошког, историјског друштва. Питање сврхе људског постојања искључује се а приори, јер је сам концепт сврхе превазиђен. Култура је фосилизована, пуки продукт који се конзумира, а не проживљава. Крај историје, у смислу претварања људског друштва у социотехнолошки систем регулисан тржиштем, изискује не само крај нација какве знамо (глобализам), већ и крај човека каквог знамо (пост-хуманизам). Поборници тог развоја - попут професора социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Xона Хјуера - отворено истичу да је интервенција НАТО 1999. имала парадигматски значај за читав свет, као сукоб хумане, ирационалне прошлости (Срби) и пост-хумане, рационалне будућности (Американци): Американци бомбардују, Срби се постављају као људски штитови по мостовима, и тиме оличавају два битно различита света. Високој технологији непревазиђене савршености, тако логичној и рационалној, супротставља се потпуно одбацивање логике и рационалности. Срби знају да не могу да се одупру; трпе губитке и подносе бол разарања, јер им је мисао подвргнута срцу пуном бола и горчине. Хјуер сматра да је бомбардовање Србије симболизовало два архитипа друштва: једно је оријентисано ка будућности, друго ка прошлости. Американци верују у моћ технологије и свега шта она носи: разум, логику, практичност, решавање проблема, вели он, док Срби верују у моћ судбине, снажну и тако људску, али ирационалну и осуђену на пропаст. Његов закључак је истински фрапантан: Американци сада улазе у нову, битно друкчију еру друштва и културе, у еру какву свет до сада није видео. То је пост-хумана ера у којој ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, све нијансе међуљудских односа поједностављене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа.... Ова пост-хумана Америка много је светлосних година удаљена од Србије, која је још увек својим делима и мислима у мрачном добу које нема благе везе са модерним временима. По Хјуеру, "Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости. Пост-хумана Америка владаће новим веком, јер ће сва њена енергија бити усмерена на ширење информативне технологије и популарне културе, привредно-новчану доминацију и непрекидну војну хегемонију широм света." Он закључује да би било паметно за Србе да спознају овај неумитни историјски развој и да се приклоне ономе шта ће бити, а не ономе шта је било или је требало да буде. Овај брутално отворени исказ указује зашто све оно шта се Србима десило током протекле деценије - и шта ће тек да им се деси у наредној ако сада не легну на руду - није само њихов, нити само регионални, балкански проблем, а поготову није само проблем превазилажења тмурног наслеђа Милошевићеве власти Београду. Та је власт, наравно, годинама била гарант свих српских пораза, неспособна да осмисли ма какву стратегију отпора. Због тога је савршено одговарала Клинтоновој администрацији, са којом је била у односу нераскидиве симбиозе. Међутим и сада, после њеног слома, суочени смо са истим, уистину глобалним проблемом кто-кого. Отпор или сарадња? Док још траје варљиви медени месец после београдског Октобра, док уживамо предах после деценијске сатанизације, примамљиво је искушење да помислимо како ће нас пустити да убудуце будемо један нормалан мали европски народ са нормалном привредом, образовањем, здравством итд. Та је тежња на месту, али нема шансе. Парола Милошевић је крив за све није и неће бити прихваћена без тзв. денацификације која значи десрбизацију. За наше добро излечиће нас од наше митоманије и комплекса жртве. За наше добро забраниће се десетерачка поезија и Магнум Кримен Виктора Новака, да о Његошевом геноцидном Горском вијенцу не говоримо. (Пут утире Александра Стиглмајер забрањујући Андрића у Босни.) За наше добро смањиће нам холестерол у исхрани, алкохол и дуван заменити прозаком и виагром, Џогинг учинити обавезним, а испред Мањежа подићи споменик пок. Г. Небригићу. Ово не кажем ја. Ово нам поручују сами творци пројекта и њихови извршитељи, попут којекаквих "стручњака" за Балкан који у повиновању Србије хашком диктату виде кључни тест успешности њиховог пројекта. Постхумано тврдо језгро у Вашингтону неће прихватити само половишну предају. Њихов пројекат је на Балкану нашао свој до сада најотворенији израз у контра-реализму, који је срж постмодернизма. Хуманитарно бомбардовање, етничко чишћење, логори за силовања, геноцид - пуке су стилске вежбе у постмодернистичком поигравању значењем речи. Џејми Рубин и Џејми Шеј следили су своје налогодавце у деконструкцији реалности. На Балкану су отишли с ону страну истине и стварности - баш као што њихови академски исписници склони постмодернизму и деконструктивизму закорачише смело иза сваке естетике. Њихова "култура" је култура вештачког света, култура пост-историјске, пост-хумане, технолошке цивилизације Запада на прагу новог миленијума. Они су иза етике, иза савести. У њиховом свету узајамна замењивост субјекта и предиката - агресора и жртве, етничког чистача и очишћеног - не само што уклања творца већ на крају и самог субјекта. Остаје само субјектов потпис, у облику кратера бомбе. Реч је о култури човека раздвојеног од природе и окруженог вештачком реалношћу која продире у њега и испуњава га собом. Она захтева одрицање од идентитета заснованог на породици, задрузи или племену, на свакој самобитности која своје постојање дугује колективним сећањима, а не мерљивим добитима. Она је безрезервно супродстављена свему шта мирише на европску, хришћанску мисао. Омирисала је на Балкану крв, некажњено је починила злочин и смело граби напред. Сада би чак и да Милошевићев пад упише свом походу у заслугу. Њени саучесници, у мас-медијима и на академским катедрама, тај поход називају ходочашћем. Нови, пост-модерни глобални империјализам ипак не може да траје вечито. Он не може у недоглед да меље нације и културе, да вечито гради Мекдоналде и видео-сопове на њиховим руинама, да заувек бомбардује свакога ко се дрзне да каже не. Стога завршимо са трачком наде. Сви покушаји негације људске природе у крајњој линији се ослањају на силу, на принуду. Њихова противприродност носи семе сопственог уништења, иако тај процес може да потраје дуго. Колико дуго? Знаћемо, можда, када Америка западне у прву озбиљнију економску рецесију, или када нови Запад негде налети на тврђи орах него што су се Срби показали у овој рунди. Када год то било, а пре или касније то ће да се деси, српски народ мора бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије XX века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе. Међутим, док се не вратимо изворима свог идентитета, наставићемо да умиремо, демографски, економски и духовно. Само ако се врати својим коренима српски народ ће обезбедити свој опстанак. Кроз векове тај народ оличава оно шта је Добро, Лепо и Истинито, себи самоме и у европској, хришћанској цивилизацији уопште. Тај народ мора да добије битку за свој физички и духовни опстанак. У тој бици мислећи Срби не смеју да остану пасивни посматрачи. Без обзира на страначка опредељења, на генерацијске, завичајне, образовне и ма какве друге разлике, они треба да се ангажују сада, када смо напокон на изласку из досадашњег суноврата. Борба истинских људи за опстанак је природна и неизбежна, премда је исход неизвестан, баш као што свест сваког од нас о сопстсвеној смртности не значи да одустајемо од живота и од афирмације доброг у њему. Срби су у првој линији те борбе, хтели то или не. --------------------------------------------------------------- Др Срђа Трифковић је уредник магазина Рокфорд Института "Chronicles" и директор Центра за међународне односе, један од оснивача и извршни директор фондације "Лорд Бајрон" за балканске студије, аналитичар и политички консултант. Трифковић је, такође, био иницијатор конференција, предавања и других дешавања на којима је Рокфорд институт био присутан. У Сједињеним Америчким Државама Трифковић ужива углед независног и храброг критичара политике и друштва. |
