Предраг Драгосавац
ШВЕДСКИ СТАНДАРД ЈЕ…
( Након публиковања текста у нашем штампаном издању ”Хвала Богу да постоји Шведска”, појавила су се на различитим порталима различита тумачења. Углавном тумачили су га како је ко хтео по принципу ”што је баби мило”…
Исти аутор, након четири године, јавља се овим коментаром.)
”Хладно, али стандард”, био је још једном наслов у српским новинама, овај пут уз вест да је Шведска заузела прво место међу 162 земље рангиране на основу God Countri Indexa, којим се на основу 35 индикатора (углавном разних агенција Уједињених нација) мери позитиван допринос државе начину живота, просперитету, једнакости, здрављу, благостању, као и позитиван однос према другим државама, планети итд. Мада је духовита опаска из филма ”Лепа села, лепо горе ушла” ушла у широку употребу да се, ето, цитира и у медијима, ни овај пут се није отишло корак даље у објашњењу – шта је стварно ”шведски стандард”? Кад се потегне о томе, обично се заврши и без правог започињања: То може тамо, не може овде; ми смо овакви, они су онакви… А баш та прича је интересантна, јер нити је ”шведски стандард” пао с неба, нити се толико огледа у величини плате и бесним колима; много више је ту реч о темељној поставци општег добра и квалитета живота.
И у овој најновијој ранг-листи, Шведска се најбоље котира у четири категорије – једнакост, благостање, здравље, просперитет – што су мање-више све тековине социјалне државе или државе благостања. Глобална бујица неолиберализма и овде је штошта срушила, али социјална држава није разваљена у парампарчад као у земљама бивше Југославије. Тековина социјалне државе у Шведској је, и после свега, више него било где другде и то се, гле чуда, у овим и сличним рангирањима испоставља као квалитет.
Зато шведски стандард пре свега осталог значи – постојање и поштовање општег добра и елементарне друштвене солидарности. То је кохезивно ткиво друштва. У шведској филозофији политике и друштва, поштовање општег добра и елементарне друштвене солидарности граница је између преддруштвеног и друштвеног стања. Пре договора између рада и капитала, односно синдиката и индустријалаца (капиталиста), и Шведска је била сиромашна, подељена дубоким унутрашњим конфликтима, а исељавање у свет масовно.
Суштина тако дефинисаног шведског стандарда јесте у сталном тражењу и проналежењу баланса који, с једне стране, сваком појединцу омогућава пристојан и достајанствен живот, а, с друге стране, не спутава предузећа и компаније који теже расту. Другим речима, Шведска је капиталистичка земља, али шведски капитализам подразумева задовољавање (бар) минималног интереса свих; не заснива се на бескрупулозном израбљивању радника док овај не пукне, него тај радник има своја загарантована права, као и могућност да живи пристојно, а и да поживи. Задовољавајуће решење те једначине као резултат даје лојалност према држави.
Следствено томе, шведски стандард су и еманциповани радници, вероватно најеманципованији на свету. Премијер Стефан Лувен је заваривач, али је доктор наука за 99% својих колега по свету; са српским колегама и докторантима да га не поредим. Мој стокхолмски другар Илхан тај сегмент феномена описује на свој начин: ”Електричари, водоинсталатери, грађевинци, столари, сметљари…сви истетовирани, у радним оделима, једу суши са штапићима…” На добијене коментаре, одговара мало широм елаборацијом: ”Пензионо, здравствено, годишњи одмор – све плаћено. Сваки минут екстра – дупло плаћен. Нема никог изнад да се над њима иживљава. Свака летва и шараф на мјесту, само се по шеми ради и нико се ником у посао не мијеша, па нема ни стреса…два сушија и они су ко бомба. А тек ова господа – кад хода земљу не додирује…” Може то да се дефинише и на друге начине, али Илхан сажима суштину.
Шведски стандард су и једноставност, неразметљивост, скромност. Стамбене зграде и станови у којима живи већина људи веома су једноставни. Многи подсећају на новобеоградске блокове, Коњарник или Карабурму, с том разликом да се зграде и зелене површине око њих одржавају и да се о њима води рачуна, тако да и после више деценија изгледају ново, очувано и чисто. У становима, чак и код оних који су заиста имућни, нема напуцаности. Функционални минимализам је опште место. Многи уопште немају аутомобиле, већ на посао иду бициклима. Немати ауто је и статусни симбол, а и израз политичког става. На сличан начин као што станари зграде ”деле” веш-машине у заједничкој просторији за прање веша (заказује се унапред и у принципу нема проблема), тако може да се дели и ауто, коме је и кад ауто потребан.
Шведски стандард су активни и ангажовани грађани. Да би опстали у ретко насељеним областима са незгодном климом, појединци су од памтивека морали да се удружују и организују. И овде постоји оно шала-питање ”Шта прво уради троје Швеђана кад се задесе на пустом острву? Одговор је: ”Оснују удружење.” Троје људи је довољно. Шведска је капиларно премрежена удружењима. У земљи од девет и по милиона становника има око 200 хиљада удружења. Она су основа и демократије, али и државе, пошто је држава настала ”одоздо”, као уговорна творевина чија је сврха да буде у служби појединца.
Шведски стандард је држава као сервис појединца; држава која није баласт, непријатељ, дерикожа, паразит, трут, него ”субјекат” који се труди да створи и одржи еквилибријум унутар заједнице и територије којом управља и да свима подједнако омогући уједначен развој. Није наметнута споља, неком страном интервенцијом и окупацијом, нити је узурпацијом изнутра постала плен пљачкашке и корумпиране политичке клике отуђене од грађана.
Шведски стандард је и шведска статистика. Швеђани су на њу јако поносни, слично као и на свој минималистички дизајн. Статистика им није дика у смислу да слика што неко пожели; она је функционални скенер. На основу неулепшаних резултата скенирања креира се политика. Суштина шведске политике иста је као и на другим местима – шта и како се опорезује и како се та средства даље расподељују и за шта се користе. Једина разлика је у томе што је то овде јасно и транспарентно, нема замагљивања. Сваке јесени, кад почне парламентарна расправа о годишњем буџету, у њој учествују буквално сви. Свако ко се бави кућним буџетом и свакодневном математиком живота у ”домаћинству” сматра се позваним и компетентним да у тој расправи учествује. Јер, буџет државе која је сервис грађана, тиче се сваког грађанина и о њему не одлучују само ”експерти”, макар то били и лумени калибра Динкића, Ђелића или Јоргованке Табаковић.
Шведски стандард је и перманентно образовање и усавршавање. Не само да земља има највећи проценат људи у систему образовања у узрасту до 25 или 30 година, него и у оном од 30 до 99 година. Поредак се темељи на обавештеном и образованом грађанину, свесном својих права и одлучном да своја права користи, али и брани, ако је и кад је потребно.
Шведски стандард су, на крају и на почетку свега, прилично здрави и прави грађани. Људи доста ходају, возе бицикле, баве се спортом; количина стреса која се свакодневно упија знатно је мања, а просечна дужина годишњег одмора или родитељског одсуства знатно већа него у другим срединама. Резултат свега тога је дужи рок трајања појединаца и појединки. Илхан зато упозорава: ”Другари, ако некада дођете у Стокхолм и напалите се на даме гледајући их с леђа, провјерите добро, може да буде бакица од 70, 80 година…”
Јануар, 2018.
Повезани линк:
