listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Стојан Бербер  
 
Тодора и Винка
 

Тодора се разболела уочи Задушница. Родила у суботу Илију, друго мушко дете, а у недељу већ гонила краву на воду. Како је одагнала, тако је пробио лед, онако фришку. Побледела и отекла у лицу. Глава од бола да јој се распрсне. Онемоћала и ослабила. Не можеш је препознати. Од једре и веселе жене начини се преко ноћи болесница. Јесте да је отицала док је још била носећа, али која то трудница није. Њене црне веселе очи потпуно су згасле, а врана дуга коса слепила се, проређена, за слепоочнице.

Добио ја упут од обровачког лекара да је водим у болницу у Грачац. Она Илију у колевци понела, неће од њега да се одвоји. Ставио ја њу и колевку у кола, малу Милицу и Бошка оставио са матером Миком, па преко Велебита са кобилетином све полако па у Грачац. У Грачацу нема места. Кажу доктори, куд смо и кренули кад се нисмо најавили. А ја све мислим да сам имао кога да ме препоручи, или пара да сам имао, да би се места нашло. Шта ћу, вратимо се натраг. Људи кажу: ”Она ће ваљда да умре кад је нису хтели примити”.

Поплашим се да ћу изгубити жену и да ћу остати са малом децом, сам ја и матер. Сестра Ђука се удала и отишла од куће, а брат Јован преселио се у Бачку, трбухом за крухом.

Затражим да ми препишу Шибеник, да тамо водим Тодору. Али тамо треба јака веза. Одем ја у Општину код Данила Деснице, нашег рођака (неко се од његових био приженио у Вучковиће), кажем:“Ја бих Тодору да водим у Шибеник, али је тамо велика навала и нема места.” Данило био писмен, имао везе свуда. Био, овако, ћосав и имао танак глас ко да је, боже ме прости, женско. Звали га ми ћатом. Зове он Покрајинску болницу у Шибеник. Питају њега колико има да је Тодора болесна, и шта ти ја знам, и кажу да дође одмах. Он вели: “Не може она доћи, она је у брдима. Него ви њој резервишите мјесто, па кад она дође из брдина да има мјесто.” Послушаше они њега, рекоше: чекаће. Тако је и било. Тачно на Светога Луку, ујесен, упрегнем кобилетину у колусина и ставим Тодору. Неће Милица да се одвоји од матере, хоће и она да иде. Ставим ја и њу, и Бошка, и малог Илију, потрпам и матер Мику, и све довезем у Обровац. Ујутру око шест сати кренем са лађом из Обровца за Шибеник, а деца се из Обровца врате са Миком натраг.

Увече око шест сати дођем у Шибеник. Била већ ноћ. Тамо на пристаништу, где лађе стају, има неко преноћиште: ако вечераш, онда не мораш платити за ноћење ништа. Ако нећеш вечерати, онда петнаест динара. Ја дођем, дозовем две порције меса и килу вина. Сад, Тодора колико је могла јести нек једе.

Келнерица, нека млада и пуначка плавуша, Винка се звала, из Водица била, западне ту мени за око, а изгледа и ја њој. Хитра била, а све таре бутину о бутину. Пита она мене, кад Тодора изађе својим женским послом, куда идем, и ја јој кажем. Онда она вели да има пријатеља доктора у болници, да ће она све средити сутра ујутро, да се не бринем. Ако је место резервисано, добро је, ако није биће. Само да јој обећам да ћу код ње ноћити кад будем жени долазио. Их, обећам ја све што она тражи, само нек Тодори буде боље.

Мислим, јесте Десница углавио, али ако се два пута углави, биће сигурније, теже ће оманути. Видим куд Винка смера, али ни мени није до бегања. Био ја тад млад и пустопашан, како се каже.

Преноћимо ми ту, у неком великом кревету да три човека могу у њему спавати, и ујутру ти Винка нас одведе. И богами, приме Тодору одмах, мимо реда. А кад су је прегледали, кажу да је требало и раније да дође. Да су јој бубрези пропали. Веле, биће код њих у болници једно два месеца.

Ма да је два месеца! Била Тодора, боме, пет месеци. Те испитују ово, те пробају оно, те не сме јести јагњетину, не сме јаретину, само некакво воће и поврће. Видим ја одма, добро бити неће.

Ал, обилазим ја њу два пута месечно, а обилазим богами и Винку. Код Винке морам да преноћим, пут далек. Па ти се распојасам у оном великом кревету. И шта да ти причам. Винка ме преко дана храни и поји, а ноћу, кад гости оду, преврће се у оном кревету са мном. Час на мени, час пода мном. Мека, па топла, а кожа јој свиленкаста и глатка, влажна и лепљива ко змијска у пролеће. Бого мој! Ударила ала на алу. Винка наваљује, али се ни ја не дам. Мислим, ако ће мојој Тодори бити боље, ако ће Винка преко свог доктора добре лекове да јој набави, да и ја онда запнем. Ваљда ће ми то Тодора, ако сазна, опростити.

Није сазнала. Изашла из болнице после пет месеци. Дошла кући на Велики петак. Мајке Мике није више ни било - умрла од срца, изненада, па је ја саранио поред ћаће, крај цркве Светог Јована. Узео потом Тодору у кола и донео кући. Илија плаче, а Милица увати матер око врата ручицама и љуби је, овако, по образима и ћути.

Ја Винку после нисам видео до ли у Станишићу, кад је била велика колонизација. Али о том потом.

А Тодора издржала дуже него што су доктори предвидели. Родила још две девојчице, Соку и Зору, па тек онда умрла. Јела само воће, поврће и сланину. И леба. То је ваљда и држало.

Од истог аутора: Дечани (песма)

________________________

Стојан Бербер рођен је 19. марта 1942. године у Винорачи (Јагодина), у породици пореклом из Далмације (околина Обровца). Гимназију је завршио у Сомбору, а медицинске студије, специјализацију и докторат у Београду. Редовни је професор на Педагошком факултету у Сомбору. Пише прозне и поетске радова. Уз то објавио је више драмских текстова и публицистичких радова. Заступљен је у више антологија и зборника поезије. Превођен је на мађарски и словеначки језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Трилогија Трифунеја, Стојану Берберу донела је награду „Милош Црњански“ (за 2002. и 2003. годину) коју додељује Задужбина Милош Црњански из Београду. У трилогији аутор прати Крајишника Трифуна Вучковића а радња се дешава између Првог и Другог светског рата у Далмацији , Македонији и Шумадији. Читаоцима који желе ближе упознати овог писца препоручујемо његову Интернет презентацију: http://berbers.users.sbb.co.yu/