|
Путујем у Србију и Београд по први пут у мом животу ... шта очекујем? Као становница Малмеа сретала сам много Југословена. Као млад практикант у Кокумсу, сретала сам их тамо заједно са људима из многих земаља. У кварту Мелан, где сам живела дуги низ година, живели су и они и бавили се трговином. Као заменик директора избегличког логора у Лoми 1992-93, сретала сам их, али су се они тада поделили у различите националности, као што су косовски Албанци, Босанци, Хрвати, Словенци и... Срби.
Срби су остављали дубок утисак на мене, изгледали су озбиљни, стасити и достојанствени. И то ме је учинило знатижељном на српски народ далеко на југоистоку.
У Србији сам открила да земља има много лица.
Пут под условина тржишта...
Путовала сам заједно са својом пријатељицом Росом, српском новинарком. Становале смо неколико дана у манастиру Златенац који је налази око 150 километара јужно од Београда.
Путовање до манастира показало је једну страну Србије: увођење слободног тржишта (неко га је назвао западном културом) на сцену.
Купиле смо карте на станици у Београду и ушле у аутобус који полази у 10 часова. Пре него што је аутобус изашао из Београда, стао је због неког озбиљнијег квара. Jедва се довукао, неколико метара, до једне аутобуске станице. Тамо су нам рекли да изађемо и чекамо други аутобус који стиже у 11 часова. Падала је киша, било је хладно и из рупе на улици испред аутобуске станице запљускивала нас је прљава вода, сваки пут када је који аутобус пристизао.
Саобраћај је био густ, дизел гасови непријатни. Онда је нови аутобус стигао нешто након 11 часова. Али нас две нисмо могле да путујемо са њима уколико не купимо нове карте. Била је то друга компанија!
Морали смо чекати до 17 часова када је требао да стигне аутобус из компаније са чијим аутобусoм смо започели путовање у 10 часовa ....
На крају пристигао је један мали аутобус из истог предузећа. Он ће нас одвести до нашег одредишта. Било је нас десетак путника који су кренули. Аутобус је возио, возио и возио и на крају се испоставило да смо отишли прилично далеко од наше станице. Возач се извинио и на првој станици пронашао је неког са једаним старим аутомобилом кога је замолио да нас врати. Oдвезао нас је назад 70 километара.
Стигли смо на крају више захваљујући љубазним и брижним људим који су дали све од себе, него захваљујући снази слободног тржишта....
 Манастирска црква |
... Манастир Златенац
У манастиру смо доживели један сасвим други свет.
Пут до нашег одредишта пролазио је кроз лепе листопадне шуме на узвишеном, скоро планинском пределу, пун тишине, пролазили смо старе фарме и неколико нових кућа.
Манастир лежи сасвим одвојено.
Примила нас је веома топло сестра Параскеве и увела у кухињу, где су сестре пекле хлеб у великој рерни у пећи на дрва, за недељу и литургију са причешћем.
Поставиле су нам вечеру, и показало се да су монахиње вегетаријанци. Послужене смо супом од поврћа са резанцима, гибаницом, пројом, козјим сиром, прженим јајима, свежом водом и медом. Скоро све производе саме монахиње. А укус je превазилазиo скоро сва наша очекивања.
Манастир се састоји од многих зграда. Неколико кућа за монахиње. Велики конак са салом у приземљу. Лепа соба са чесмом на отвореном. Мала колиба за продају свећa и ручног рада монахињa. Ту су и велики кокошарник за кокошке и паунове који слободно улазе и излазе. Једна штала за овце, а друга за козе. Једна кућа покривена без зидова за пчелиње кошнице. Велика шупа за дрва за огрев. Малено гробље у идиличном околишу. Доле до широке реке је изграђено камено степениште и поред њега уска пруга за превоз пшенице. Доле на реци лежи нешто слично веслу пароброда, али је у ствари млин на водени погон.
На средини манастирског имања стоји црква.
 Сестра Параскева и мати Ефимиј |
Један сопствени свет, скоро самохран и са Богом у центру
Овде је постојао манастир вековима, али све је било у рушевинама, када је игуманија, мати Ефимија, дошла овде пре више од 30 година. За мајку Ефимију су обнова и изградња манастира били њен велики животни задатак. Остарeла je са тим задатком. Сада је слепа, али још увек врло живихна и ангажована. Примила нас је у својој соби. Објашњава нам да је она један веома срећан човек:
– Ја мислим да је дивно старити, иако ми заправо никада нисмо стари када се молимо Богу. Ја се молим да ми Бог да мудрост Соломонову, понизност Давидову и истрајност Јовову. Ја желим да идем напред, никада не одустати у очајању, увек бити близу Бога и схватити: ја сам невероватно вољена; пред Богом не постоје стари и млади, сви су као анђели на небу.
Мото мајке Ефимије је: Све што радиш, ради добро, и чекај крај са радошћу!
У манастиру су задаци између монахињa подељени. Сестра Параскева је одговорна за пчеле, и сестра Вера. Сестра Фотина је одговорна за козе а сестра Ангелина за кокошке, пилиће и паунове. Сестра Филонила пече хлеб за причешће, сестра Харитина је најмлађа, али се не осећа добро и за сада се одмара. Јордана је почетница и помаже свуда помало.
Али, и савремени свет се овде мало пришуњао. Сестра Параскевa има мобилни телефон, али је истовремено помало забринута: да ли је то можда штетно по здравље?
 Кнез Михаилова улица у Београду |
Назад у Београд – и на сајам књига.
Након два дана у манастиру, долазимо назад у велики град, у Београд. Сајам књига траје, препун живота. Овде постоји један други свет, далеко од мира у Златенцу. Литература. Култура. Образовани људи. Интелектуални људи. Дивни људи. Свих узраста. Узбудљива лица. Одећа на људима је интернационална.
Сајам књига је могао бити било где у свету, само се језик разликује.
Сусрећемо се са Дивном Љубојевић (наступала је са својим духовним песмама и у Шведској: у Вадстени и Упсали), која пева божанствено лепо, срећемо Бору Ђорђевић (Бору Чорбу), који је популарна рок звезда. Трилогија Милениум од Стига Ларсона, кажу, да је веома читана, видимо његове књиге свуда.
Популарни шведски песник ...
Срели смо и Предрага Вукичевића, кога зову Пеђа, један од уметника који је учествовао у колонији уметника у Смедјерид манастиру на југу Халанда, током минулог лета.
Пеђа говори о шведском песнику, коме се он диви, а ја волим.
Почело је 90-их година. Један његов добар пријатељ, који је писац и преводилац, телефонирао му је и рекао да тај песник и његова супруга треба да посете Београд у вези издавања једне песникове књиге, а у преводу његовог пријатеља. Да ли желиш да дођеш и сачекаш га, питао је његов пријатељ, он је фантастичан, један од најбољих.
Пеђа је прихватио позив.
- Можете ли да погодите ко је то био, пита! Да, Томас Транстрeмер, који је је добио Нобелову награду за књижевност за 2011. годину! Нико није срећнији од нас!
Одакле долази ваша стаситост?
Разговорам са Синишом, који живи у Канади од рата 92-93. Он има своју компанију за графику и штампу и ради технички део часописа за Епископа Канадског.
Синиша каже да његов син, који је одрастао у Канади, воли да путује у Србију, јер девојке су овде високе, 1.80, 1.85 ... у Канади су људи мањи.
Од чега зависи ова стаситост, одакле потиче?
Свака особа коју питам има своју теорију. Неко каже да они који живе или потичу са Динарског планинског венца, су нарочито стасити. Тај венац се протеже преко Лике, Херцеговине и Црне Горе.
Добијам такође и друге одговоре и теорије, али - и даље се питам. …А мало сам и импресионирана...
 «Наш» брод-ресторан на реци Сави, скоро усред Београда. У позадини је једно законом заштићено острво на сред реке. Десно је ушће Саве у Дунав. |
Београд - град!
Идемо около по граду. Учимо да се возимо градским аутобусом, он нас превезе брзо тамо где желимо, упркос великој удаљености. Град има скоро 2 милиона становника (2009: 1,63 милиона становника).
Саобраћај је густ, али тече. Видимо многе делове града, неки делови су невероватно лепи, и они старији и они супер модерни. Али постоје такође и трошне зграде, а на неким местима видимо бомбардоване фасаде и рушевине. На малом тргу стари пензионери играју буће, куглају.
Атмосфера личи мало на Копенхаген, мало на Брисел, и мало на Париз. Од Београда се очекује чак да постане eвропска нова Барцелона ... То ме не изненађује.... Београд је много узбудљивији и разноврснији него што сам очекивала.
Светозар Пандуровић, уметник и архитекта, који је као и Пеђа учествовао у сликарској колонији у Смедјерид манастиру, летос, води нас да нам покаже Београд. Можемо да видимо Београд одозго, видимо ушће Саве у Дунав, са Калемегдана, где је више хиљада година стари Београд прво подигнут са завијеним масивним зидовима. Доживљавамо гужву на шеталишту, на главној улици у центру. Посетили смо храм Светог Саве, највећи православни храм на свету, ручали рибљу чорбу у малом броду ресторану на Сави, у близини ушћа у Дунав.
"Град је један пали свет и једна врста замке!"
Посетили смо Пеђу у атељеу, где он тренутно припрема изложбу за Швајцарску. Ради мозаик великих димензија који ће бити тамо изложен. Он реже сам стене.
У својој уметности Пеђа изражава критику западне културе која освоја његову земљу, једна култура која експлоатише људе у различитим облицима. То је тема његовe најновије изложбе: "Пад". Ми причамо о нашој посети манастиру Златенац.
Пеђа:
- Сваки манастир је један антиград - утврђење које нас спашава од спољњег света. Град је међутим, језгро једног палог света и једна врста замке.
У Србији стоје један поред другог - и током те недеље док сам боравила тамо посетила сам оба, антиград - и град! Једног дана, у то сам уверена, најбоље од оба спојиће се у једну прелепу целину!
Tекст и фотографије: Кристинa Стафстрeм Превод са шведског: Роса Петровић Холмберг
Текст на шведском
|
