listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Нове књиге: ”Није било моје вријеме да умрем” (“Not My Turn to Die”), издавач Амаком (Amacom), Њујорк 2008.

Живот пише романе, чујемо и читамо често. То је истина потврђена само када они који животом напишу роман имају довољно храбрости да то што су доживели и забележе. Саво Хелета један је од таквих. Са нестрпљењем сам очекивала да ми стигне наручена књига на енглеском језику аутора Саве Хелете, „Not My Turn to Die” (”Није било моје вријеме да умрем”)

 Пише: Љиљана Петровић George

 
Књига о добру и злу у човјеку која је објављена на енглеском, изливе мржње изазвала је на језику којим данас говоре Бошњаци у БиХ

Стицајем околности ја и аутор смо рођени у истом граду. Ја сам са породицом бежала из њега када је то још увек било могуће извести на прилично безбедан начин 1974. године. Саво је са својима напустио Горажде 1994. године, низ хладну, набујалу и брзу Дрину. То је, наравно, само повећало моје интересовање.
Саво пише о породици која је веровала да никада неће морати да напусти Горажде, то заиста романтично месташце које је река Дрина делила на два дела. Волела сам Горажде и знала сваки камичак у Потхрањенском потоку, које сам у пролазу увек загледала са задивљеношћу. Исто тако сам волела хлад дрвореда који се надвијао над потоком, а ако се добро сећам, мислим да су ту расле липе које су заносно мирисале. 
Читам о Горажду које Саво описује и које више не мирише на липе. Нико се не зауставља да се диви магичној боји потока који се улива у Дрину. Аутор описује Горажде у којем се осећа непријатан задах леша којем нико, пет дана, не сме да приђе да га склони са моста на Дрини. Српски снајпер са брда убија све што се креће, док муслимани у граду тероришу, прете и убијају све што је српско.
Определење аутора да пише књигу и да је објави на енглеском језику тумачим као његову жељу да је упути читаоцима целог света и да их придобије на његовом путу борбе за добро међу људима и народима. Он не жели да ико прође кроз оно што се десило њему и његовој породици, као и стотинама хиљада других у току рата у Босни, на самом крају двадесетог века.   
Хелета пише подједнако о онима који су рођени у граду и онима који су били натерани да побегну у Горажде и ту сатерани доживљавају исцрпљујуће моменте на мети снајпера и напада са брда која су била под контролом Срба. Пише о ономе што се дешавало на лицу места и каже да су он и његови били терорисани од стране муслимана, али да су исто тако остали живи јер су им муслимани помагали. Људе категорише у само две групе: добре и лоше. Тако се упознајемо са муслиманском Селмом. Она је избеглица која успева да држи под контролом пијане муслимане жедне српске крви. Селма је веома добар пример људског бића из групе добрих људи. Она неда да се српска породица терорише, убије, нити да им се имовина пали. Оно мало људског што је у овим опаким људима остало буди се на Селмину галаму и слушају њен e речи - да се не убијају људи друге вере. Aко је Саво Хелета желeo да нас као читаоце опомене да се сами преслишамо и замислимо себе у тим ситуацијама у којима се он налазио као и његови ликови и одлучимо којим путем би решили да кренемо и којој групи људи да припадамо: доброј или лошој, без обзира на национално и верско опредељење- онда је у томе успео. У ратном паклу он и његова породица пати али непрестално тражи и налази пут да се извуче из канџи зла у људима. 
Стари, млади, деца, Срби, муслимани, сви су патили. Многи муслимани нису смели да буду пријатељски расположени према Србима, јер би тиме угрозили сигурност својих породица пред oзвереним примитиваца. Такви су се дочепали власти и није преостало Сави и његовој породици ништа друго него да се нада опстанку и бољој будућности.

Људскост није положила највећи испит зрелости у Босни. И светске институције и хуманитарне организације показале су неефикасност и неспремност да се људски помогне онима којима је живот од њих зависио. Тако у књизи ”Није било моје вријеме да умрем” сазнајемо како је Америка слала храну којој је рок трајања истекао двадесет година пре него што су је људи у Горажду примили.   
Све у свему књига ”Није било моје вријеме да умрем” je вредан запис који не треба никако читати пре спавања. Ова књига не спада у оне које успављују и ушушкају у опуштен и здрав сан. Али вреди је читати, јер наводи на размишљање шта сваки човек треба радити и урадити како се Босна с краја прошлог века и Горажде у њој никад никоме и нигде на свету не би поновили.

Повезани текстови

Књига о борби добра и зла изазвала (нове) изливе мржње 
(разговор са аутором Савом Хелетом)