 Стефан Митров Љубиша Стефан Митров Љубиша је рођен у Будви (Паштровићи) 1824 године, а умро је у Бечу 1878 године. Он ће за свој крај бити везан цијелог живота било политички или књижевно, а посебно за народ, традицију, обичаје, језик. Иако је био самоук, почео је рано да пише. Први његов рад објављен је 1845 године. То је био један етнографско- историјски опис Паштровића. Поред тога писао је чланке, преводио са италијанског (један одломак из Дантеа), писао је пјесме у народном духу. Оно у чему је био најуспјешнији јесте његов приповиједачки рад којим се почео бавити у зрелијим годинама. Објавио је двије збирке приповиједака: Приповијести црногорске и приморске (1875) и Причање Вука Дојчевица (1877-1879), која је остала недовршена. Његова приповетка ”Крађа и прекрађа звона ”. објављена је, у преводу Алфреда Јенсена, на шведском језику. Пише: Александар Саша Драгићевић Стефан Митров Љубиша својим приповиједачким радом чини прелаз од романтизма ка реализму. Оно што га чини романтичарем јесте његова борба за народни језик, национална борба, културна... Са друге стране реалистом га чини његово настојање да што вјеродостојније представи народни живот, обичаје, као и да створи што вјеродостојнију слику времена о коме пише и у коме живи. Приповиједање, као његово главно оруђе, проистекло из народа, свој завршни облик добило је у збирци приповиједака ”Приповијести црногорске и приморске”. Приповијетке су вечином историјске (везане за X V вијек – ”Шћпан мали (нашао подстицај код Његоша), Кањош Мацедоновић, Скочи ђевојка..., односно X VIII вијек, Поп Андровић нови Обилић...), али у њима нећемо наћи обично оно што историјска приповијетка садржи. У њима, Љубиша прича о прошлости, животу на том простору, недаћама које су притискале народ при чему залази у саму душу народа и открива нам је. Углавном је то племенски и патријархални живот који је имао своја правила и законе, а који је био испуњен осјећањем племенске припадности, витештва, јунаштва, патриотизмом као и међусобном свађом, крвном осветом... Поред историјских, написо је приповијетку за коју је и сам рекао ”да се збила пред његовим очима”, а то је приповијетка ”Крађа и прекрађа звона ” Ова приповијетка за нас је посебно занимљива из тог разлога што је на шведски језик превео познати шведски слависта Алфред Јенсен. Шта је Јенсена подстакло на то, покушаћемо дати одговор кроз анализу приповијетке. Стваралачка основа Љубишиног рада је народна умотворина- прича. Већина приповиједака које је Љубиша обрађивао настале су од анегдота, легенди- историјски догађаји у којима се писац није задржавао на самој фабули, већ је он фабулу ширио, гранао, при чему јој је дао епску ширину и драмску радњу. Приповијетка ”Крађа и прекрађа звона” хуморно-драматична приповијетка је настала од анегдоте, а тематски обрађује догађај који је помало необичан и несвакидашњи. Наиме, црногорско племе, Љешнани, у немогућности да набаве црквено звоно, одлучују се да то исто украду од приморског племена Паштровића, односно из села Поборско. Главни мотив којим је прожета цијела приповијетка јесте звоно. Али да би се у потпуности схватила функција звона у приповијетци, неопходно је имати на уму ондашње прилике народа који је био притјешњен Турском с једне и Млечанима с друге стране, а касније и Аустријом. Звоно је увијек било вриједан симбол на овим просторима. Оно је позивало на молитве Богу, на весеља, под њим су се одржавале скупштине, позивало је и у рат ако је требало, било је и остало чувар националног идентитета. Звоно је одржавало националну свијест и јединство. Управо на томе је грађен заплет у приповијетци. Црногорски сељаци краду звоно приморцима ”Свукли Св. Јована, а однијели Свету Петку”, а ови умјесто да се суде или свете због тога, пођу у прекрађу и донесу звоно. Поред занимљиве и необичне теме приповиједање је једно од битних карактеристика његовог рада. Будући да је узимао сирову грађу из народног приповиједања, он је обликовао дајући јој свој печат. Сама фабула у приповијетци је једноставна. Сажетим цртама приповиједач означава ток радње. Оно што се посебно истиче јесте сликовитост и реалистичност приповиједања. Љубиша се највише користио дијалогом и описима као облицима приповиједања. Дијалог је жив, народски, једноставан са заплетима, сукобом међу ликовима, радњу држи у напетости. Такви дијалози су посебно изражени на скупштини код цркве. Приповиједач ће ликове пустити да сами причају другима о себи, при чему се откривају њихови карактери и природа. Приповиједач је настојао да задржи објективан став у коме његова личност неће доћи до изражаја, односно да задржи непристрасан став према свему испричаном. Сви ликови у приповијетци су подређени колективу. Нико се не издваја као појединац, већ је дата слика у којој се само колективом може доћи до циља. Они се сами споре, надмудрују, савјетују. За њих се може рећи да су епски изграђени са добро изграђеним моралним особинама, јунаштвом, осјећањем припадности, што овог писца доводи у везу са Његошем, Марком Миљановим. Опис као облик приповиједања је слабо изражен и на њега приповиједач није обраћао превише пажње. Он се њима служио тек толико да би представио оно што жели казати. Најљепши опис у овој приповијетци је опис Љешкопоља и цркве: -ª... Бијаше небо ведро, а мјесечина на заходу. Гледају под собом пространо Љешкопоље, гдје су га осапила села, торови и колибе. Чују псе гдје око торова лају; чују чељад гдје по гувнима вршу и вјеју; гдје једно друго дозивље и разговоре воде. На једној узноситој ливади лежи црква Свете Петке, која се до по ње бијели ко лабуд уз мјесечну свијећу, а од по ње осјениле је гране високог и густог јаблана.” Иако је опис штур, ипак, у себи садржи идиличну слику села са визуелним и звучним ефектима. Љубиша је својим истанчаним укусом унио хумор у ову приповијетку. Он је проистакао из самог причања појединца, али и из језика. Он је неусиљен, једноставно наметнут, прост. Ликови ће се наћи у неколико комичних ситуација из којих извире хумор више него из самих хумористичких детаља. Хумор је најбоље остварен када ”сокодржач” прича о похари коју су извршили Љешнани наводећи Суљине ријечи који је ”цијелој ствари глава:” -”... Ето нам је црква гологлава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у том приморју цркава и звона ко боба. Него хајте да свучемо Светог Јована, а да одјенемо ову старицу пак сва та грехота о мојој души... ...А лако ћемо обисти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао Светом Јовану дати звоно Светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми ни промијени глас, није жао Светој Петки примити дар.” Разлоге због чега се Јенсен одлучио да преведе на шведски баш приповјетку ”Крађа и прекрађа звона ” треба тражити у избору теме, приповиједању и хумору. На крају је неопходно поменути и четврти могући разлог превода, а то је језик. Језик је оно што посебно одликује, како ову тако и остале приповијетке. Написана је чистим народним језиком. Љубишин језик је експресиван, изражајан. Богатство ријечи које је преузимао из народа, у приповијеткама су добијале нову конотацију при чему је ријечи, на неки начин, оживљавао и давао им нову снагу. Код њега се налази велики број лијепих, оригиналних ријечи, провинцијализама онако како су се употребљавале у живом говору чиме је богатио, а и проширивао српски књижевни језик. Аутор је апсолвент на Филолошком факултету у Никшићу, Одсјек за књижевност Овим прилогом трагао је за одговором на питање: шта је привукло шведског слависту Алфреда Јенсена да преведе приповјетку Стефана Митрова Љубише ”Крађа и прекрађа звона” која се још у претпрошлом вијеку нашла у књизи ”Из Србије и Црне Горе” (Фрåн Сербиен оцх Монтенегро), својеврсној антологији српске приповјетке на шведском језику Дијаспора, број 25, јануар-фебруар 2002. године Напомена: Књигу Från Serbien och Montenegro заинтересовани читаоци Дијаспоре могу посудити на читање у било којој библиотеци у Шведској. Уколико библиотека у вашем граду не располаже примерком тражене књиге можете наручити књигу из друге библиотеке.
Чекајући позлату мину стољеће |
