listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

О заташкаваним биљешкама Вука «махнитога»

 

(или подсећање на оно што су многи добро знали али још боље чували далеко од ока јавности- стидне песме које је забиљежио Вук Стефановић Караџић

На 134-ту годишњицу смрти Вука Стефановића Караџића београдска «Просвета» приредила је «Еротске народне песме», али оно што је Вук под фесом открио још увек се покушава (по)крити празним шеширом

Пише:  Младен Булут Анђелков

- Ех, да је вода са ловћенског извора Корита Иванбегових намах би оздравио – заустио је Вук Стефановић Караџић пошто му је онако измореном кћерка Мина принела чашу и, жудно је искапивши, загледан у гусле које су вазда надохват висиле о зиду , испустио је своју намучену, али племениту душу.

Кад му је глава клонула изгледало је као да је старачки на тренутак уснио, а не издахнуо – записао је у Бечу тог 8. фебруара по јулијанском календару, лета господњег 1874, хроничар Александар Сандић наводећи да је пре подне Вук још понешто диктирао у перо личном писару, а затим невољно пристао, на захтев лекара Јозефа Шкоде, да мало отпочине.

Пето пjевање

Тако је, наводи и Голуб Добрашиновић у свом делу «Вук у слици и речи», изудахнуо «отац српског савременог језика и баштеник народног стваралаштва, власник највеће библиотеке међу Србима и добитник двадесетак признања и три златне колајне најугледнијих научних и образовних установа, који је учинио више него цела академија учењака и којем по делу нема равног у историји српске културе, јер је не само повукао прве бразде у многим областима од књижевности и етнологије до лингвистике и историје у Срба него био и први истраживач фолклора и обичаја Јужних Словена, њихове граматике и лексике».

Добрашиновић, који се сматра по изузено пријемчивом и подробном опису Вуковог бурног и трновитог пута, једним од најбољих познавалаца његовог живота и дела којима се од самоуког сељачета, без иједног сведочанства барем о завршеној основној школи, уздигао до почасног доктора наука Универзитета у Јени и члана више других европских академија наука, прећуткује постојање рукописне пете књиге народних песама необјављених за живота , па ни након што су му 33 године касније мошти пренете у Отаџбину и (уз Доситејеве) похрањене у крипти престолне Саборне цркве, а сва оставштина још онда пренета у Београд.

Нема им помена ни у «Нолитовом» до сада најкомплетнијем деветотомном издању Вукових сабраних дела из 1972, мада се већ увелико знало за «стидну» песмарицу пошто је, протурана од руке до руке, служила искључиво за увесељавање оседелих и занемоћалих академика који су сеирили над оваквим и сличним стиховима још раскалашније, нескривене путености:

«Сека мете улицу, натрћила гузицу, 
Види јој се пика, то је њојзи дика»!  

Бестидни азбучник

Заправо, већ само сазнање да се Вук дрзнуо и у првом српском словару, печаћеном у Бечу 1818, унео и побројао све знане појавне и у народном говору свакодневно обилато и слободно коришћене облике «срамотних» речи послужило је за повод митрополиту Стратимировићу да баци анатему на «хромог богохулника». Био је то само привид, а прави узрок крио се у огорченом отпору Вуковој реформи - боље речено револуцији - пошто се упоредо са (пре)устројством језика и правописа порађала посве другачија слика о самобити нашег народа.

Иако по идејама романтик, зато што му је било много важније да докрајчи одавно започет «рат за српски језик и правопис», Вук се као промишљени практик «одговорно» одриче романтичарског заноса и у редакцији другог издања Српског речника, објављеног 1852, задржава само «просте» речи. Одбацујући све претходно унете «скар e дности» није желео да изазива нови раздор у, две године пре, постигнутој нагодби српских и хрватских језикословаца чиме је заправо само одложио сукоб два тадашња увелико присутна културна обрасца: оног грађанско-црквеног, опредељујућег у Угарској, са уштогљеним и у великој мери одрођеним језиком и суженим духовним видицима којем је насупрот стајао патријалхални и, ма колико поспрдно називан «говедарско-сељачки», онај изворан народни, са много животнијим схватањем морала и наново тек разбуђеном националном самосвешћу.

Наравно, није све прошло без последица тако да су «неваљала певања», као непризнато народно богатство, остала дуго скрајнута, а штампана су у строго ограниченом броју примерака само за «научну» употребу.

Издаја животног наука  

«Девојка се уз курац пењала 
не би ли се раја нагледала, 
Или раја или курцу краја, 
Десна јој се нога омакнула. 
Девојка је десну ногу клела: 
Десна ноно, јебено ти дебло – 
Куд с` омаче, док се не натаче!»

Мада је Вук прикупио 364 песм е овакве (ласцивне) садржине оне су - осим 121 одабраних за академијину збирку «Особите пјесме и поскочице», коју је на увид имало само повлашћено читатељство - остале мало познате све до 1979, када су их приређивач Милан Јастребић и уредник Милан Комненић под насловом «Црвени бан» у «Просветиној» едицији «Еротикон» напокон изнели у најширу јавност.


Набарјачена претходница на потуљеном зачељу

Мићун Павићевић «ухватио је у перо» и објавио у Загребу још 1937. «Бестидну књигу» са пикантеријама из народног живота, а ово првенче «масне» литературе обновио је 2007, у ћириличном издању београдског «Партенона», Драган Лакићевић.

«Особите песме и поскочице» из Вукових необјављених списа приредили су за академијине потребе Живомир Младеновић и Владан Недић. У прва четири наврата штампано је по 3.000, а у петом свега 500 примерака.

«Црвен бан», такође, доживео је четири издања од којих је сваки био у 10.000 примерака. Одатле и Комнениђева примедба издавачу најновије збирке «Еротске народне песме» да се истоветној књизи не треба мењати назив и мора (о)чувати књижевни и ликовни изглед «у свет већ изнете» књиге, тим пре што «Просвета» још одонда није рашчистила са ауторским хонорарима претходних приређивача једне од најтиражнијих књига.


Наравно, то ни тада није могло проћи без ломљења силних убојитих копаља тобожњих моралних заштитника, којекавих душебрижника и дежурних цензора иза којих је остао мучан утисак да се ни ово време није много разликовало од доба настанка Вуковог другог Ријечника.

- Песме ове врсте имају своје посебно место у његовом стваралачком опусу, сходно поступку какав је доследно примењивао у сакупљачком раду, а њихова уметничка и књижевна вредност, ма колико да је другачија него у осталим делима, несумњива је пошто собом носи и творачку оригиналност и аутентичну етнографску представу – бранио се Јастребић истовремено узвраћајућу онима који су најпозванији да се баве пуним приказом живота српског народа да мудријашки ћуте и још мање пишу о ономе пред чим ни Вук није могао да се прави слеп.

Јер, предочава и Јастребић , не либећи се да изнесе на видело оно што је (пре)дуго потискивано, жигосано и оспоравано због очувања граница пристојности наметнуте грађанским лицемерјем, Вук је нарушавањем баш тих предубеђења одговорио изазову који је додатно револуционисао не само књижевну, него и укупну друштвену мисао.

Гудалом по стидници

У, и по Вуку, особитим песмама живот врца и искри некаквом паганском распојасаношћу много јаче него у било којим епским претставама јунака са претераним и често надљудским способностима (који су се џилитали копљем небу под облаке и чинили чуда од јунаштва по којима су друговали само са вилама, принцезама и госпођама племенитог рода) и готово незаобилазној трагици у свеколикој лирици (где се само туговало попут зумбула и зелене каде). Песници из народа, можда са мало мање романтичности, али зато са много више ведрине и непосредности сведоче о ненаситим путеним жељама нескривеним у народном бићу и радостима због лепота «којих се никад не можеш довољно наузимати».


Срамотне ријечи које је Вук унио у Српски ријечник из 1818:

Б - бруце, бруцање, бруцати,

Г - гуз, гуза, гузат, гузити се, гужење, гузица, задњица, стражњица ( дупе, шупак, пркно ), гузичетина, гузичина, аугм. од гузице, гузичица, дем. од гузица,

(све речи под г постоје и у Српском рјечнику из 1852)

Д - дупе, дупенце, дупешка, дупешце,

Ј - јеб, јебања, јебање, јебуцање, дем. од јебања, јебуцати се , дем. од јебати ( наведена поскочица: «Ој ти секо секуцала, јесили се јебуцала? Како би се јебуцала, кад још нисам ни бруцала»), јебаоница, јебац, јебити се, јебати се ( наведена изрека: «Јебао би гују у око», јебач, јебачина, јебица, јебићина, аугм. од јебица,

К - кура, хип. од курац, курат-та-то, курац, курва, курвање, курвар, курварски, курварство, курвати, курвати се, курветина, аугм. од курва, курвић, курвица,

(речи од курва до курвица налазе се и у Ријечнику из 1852), к уроња, куропецање, куропецати се, курцање, курцати се, курцовати (наведени стихови: «Ајде, браћа, у катове:доста пити, доста јести, за крајцару курцовати»), курцокрет (шаљив назив за целер), курчев-ва-во, курчевит-та-то, курчекања, аугм. од курац, курчење, курчина, аугм. од курац, курчити се, курчић, дем. од курац,

М - мудат-та-то, мудача (јајара), мудашце, мудо,

П - пика, хип. од пичка, пиц («Оде пиц на размиц!», «Пиц, пиц у капу!», «Пиц у мије») , пица, хип. од пичка, пицин-на-но, пичење, пичетина, аугм. од пичка, пичити се, пичица, дем. од пица, пичка, пичкар, пичкарош, пичурина, пишало, пишањак, пишање, пишати, пишати се, пишаћа (речи од пишалодо пишаћа налазе се у Ријечнику из 1852),

појебљив-ва-во, појебати, прда, прдало, прдаљка, прдачење, прдачина, прдачити се, прдеж, прдекнути, прдењак, прдети, прдешко, прдити, прдлање, прдлати, прдњава, прдоња, прдосија, прдаљица, прдаљица, прдељ, прдељушка, прдељуснути, прдизвек, прдина бара, пркно (речи од прда допрдосија налазе се и у Рјечнику из 1852).

С – сикиљ (звиждаљ),

Ш - шупак, шупчић, шупчина,

(речи под ш налазе се и у Ријечнику из 1852, а Речник Српскохрватскога кнјижевног језика језика Матице српске и Матице Хрватске у почетку, касније само Матице српске, обухватио је, углавном и све речи за које је истакнуто да су обухваћене у овом, другом издању Вуковог речника).

У појединим песмама сабраним у «Црвеном бану» јављају се још неки изведени облици горе наведених речи (пицаћ, китаћ, накитаћити и сл.) које Вук није нашао у говору народа, већ само у песмама, и зато их је изоставио, као и поједине изразе, сачињене од више речи, чији је смисао јасан само у оквиру песме («На ти мој на воду»), па се ни они не налазе у Рјечнику.


Од тек симболичног наговештаја «да је најбоље мјесто за селидбу села оно међу ногама девојачким»где има «шуме, воде и земљице за орање», па до оних о неспутаним љубавним играма открива се исконски ритуал којим се преноси искуством простудирана и једноставно исказана животна истина.

Обашка што је, поготово у оним успелијим, увек садржан и духовити заокрет који смехом обезоружава стид и олакшава лагодно претварање неизвесних прилика у успелу згоду. Ту се, рецимо, опкладе момче и девојче да ће провести ноћ лежећи заједно, а да се неће машити једно другога, али је мома прва попустила: «О јуначе, обрни се к мени, мртвога те мајка обртала». Но, многобројнији су и примери када се мушки нису показали превише стрпљиви у похоти да окушају «још небруцалу пицу», два краставца у девојачким недрима «ни зелена, ни презрела, но најлепша за гризења», да завуку руку«мало ниже пупка где је диња пукла», или да се даду у трк «низ поље равно, па ђе стигну да им ноге дигну»... Али и да им је спремно удовољавано због истоветних очекивања: «Умрех дико не легавши подате»«Дала би, дала два коња врана да не спавам сама и трећега кулата за јунака курата» и равноправности у слободном избору да се нађе усрећитељ који «зна шта хоће и увек може».

И сам чин љубавне игре, кад прерасте у непосредан полни однос, народни певач, ипак, префињено исказује: «Када стаде мати у пицу тискати, ја млидија мати оћу умријети, ал' кад стаде мати бисер просипати, ја млидија мати да ћу полуђети »!

Чак и у «свађи» пице и гузице духовито поентира: «Мени твоји гости дојадише, тебе јебу, мене с муди туку», кад виспрено запажа да «Све птичице лепо поје, ал' ниједна као кос, и домаћин добро јебе, ал' и гост..», или кад с невероватном лакоћом од приземности «Зора свити, још на кити, тихо дрема снаша Вема» спретно налази поетски израз дочаравајући пикантну слику слатке омаме након помамне љубави – остаје уметник од овог света у којем му све што је људско није страно.