listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Примјери  чојства и  јунаштва ( 16 примјера)

1
Mилован Јаничин Вујошевић из Брскута, река је: ”Ја сам, тако ми душе, свакога чојка мога на мејдан добит!” Питали су га: ”Како, стрико Миловане?”. Милован: ”Ласно душе ми! Он се наједи па ме псује, скачући и дрктећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан он квасан, стиди се и каје од својијех ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!”
Пише:Марко Миљанов

2
Марко Ђељошев Затрепчанин, сједио је на Корита Отека, код убла, ђе стока воду пије. Код њега је било још дружине. Један сиромах, по имену Пој Уља, вадио је воду из убла, да му пије стока. Марко с дружином ругали су се сиромаху и дражили га. Он, пошто му досадише ругањем, оном штругљом којом је воду вадио и стоци сипа, удари Марка у главу, те крв из њега проточи. Други су шћели да га убију, но Марко не даде, говорећи: ”Не би ли се ми сиромаху ругат; што смо тражили, оно смо и нашли!” И тако Пој Уља остаде неизмлаћен тојагама, као што хоћаше, да бјеше ударио најгорега, но уби најбољега, те му проби ка мајчино млијеко!

3
Томо Петров Поповић, с Медуна, кад су се Кучи побили међу собом на Роге, удеси Груја Лукина, који му уби брата. Томо обрне пушку да убије Груја и освети брата Рака, који мртав код њега и Груја лежаше. Но Томо виђе и два Грујина брата, ђе леже мртва, па је размишља: ”Је ли боље убит и Груја трећега и осветит брата, или оставит Груја жива, а брата неосвећена?” У то му дружина рече, корећи га: Удри, Томо, Груја Лукина, е ти је убио Рака!” Томо: Погинули су му два брата, Нешо и Радуље, па не бијем и овог трећега, да оставим Луку Мијатова без ниједнога сина!” И тако, не гледа што га браћа коре е остави Груја живога, а брата неосвећеног!

4
И ова ријеч Томова лијепа је. Бјеше му убио Тренчо Дедин сестрића, барјактара хотскога, Праича Ватина. Томо је жалио сестрића, ка свога сина. То је било и прошло. Кад је Томо прекорио убицу, говорећи му: А зашто уби свога кума, убио те Бог и Свети Јован”, убица одговори: ”Стрико Томо, нагна ме она рђа Вуја Ведине, те рекох, убићу га, па не мого лажат!” Томо: ”Е, не било рећ, што не ваља, а већ пошто си река, иако си га убио! Јер дату ријеч не смијеш погазит, е част би своју погазио!”


Аџи Мујо и Шабан Мујо, два брата из Фунденe, са села Ледина, са стоком су били на катун звани Акулу, у рикавачки крај. Ту су им ненадно ударили Клименти да их побију и стоку им плијене. Аџија, кад је видио војску, зaтворио се у гладу да се из ње брани, а Шабо је био дијете није умио бјежат код Аџије, но га уфатише и пограбише се истргнутијема ножевима који ће га посјећ. Аџија виђе како мали Шабо вришти под ударце ножева клименачкијех, а они га растезају, нетко за руке а нетко за ноге, грабећи га један другоме, који ће му главу посјећ. У ту грабњу, сметајући један другоме, притрајали су. Аџија се био из затвора, но гледајући што чине од Шаба, не мога себи одољет, но искочи па јуриш на гомилу Климената, који, кад виђоше Аџију, оставише дијете, и сви се на њега окренуше. Аџија, ка разјарен лаф, бије по стотину љуђи, а стотина по њему самоме. Ал ударци многи надјачаше Аџију, и жива га уфатише. Пошто су га уфатили, нијесу га за млого могли убит један од другога, јер бише зрна кроз Алију и њих убила; стога је млого траја жив. И весело је умро, иако на муке, е је видео да је мали Шабо утека!
Аџија, што је тражио, то је наша: себе смрт, а Шабу живот. Даде своју за његову главу. Како се Аџија кла и што је чинио, нијесу пјесме нашке и абанашке заборавиле. Сења, Аџијина мајка, гледајући што Аџија, њен син, чини, није бадијава сиђела, но је главу једном Клименти сјекиром посјекла. И то је у пјесму спјевано.

6
Кад је Турска војска на Куче кренула, нећу набрајат Србе који су мито из Турака примили и с Турцима на Куче војевали, за издајнике је неђе друго речено; а ођен да речем за неиздајнике.
Турска је војска дошла у Зету, код кућа Беговића. Везир скадарски сједио је на прозор од куле, а војска напоље око куле. Међу војском били су два Ораовца неиздајника. Ђуља Јованов Подграђанин и Ивеза Вуков Кућанин. Везир ће с прозора: ”Ђуља, ево ти барјак царски да ми носиш пред војском на Дрекаловиће!”. И спусти барјак с прозора низа зид. Ђуља ће везиру: ”Честити пашо, не допушта ми част да држим твој барјак на моју браћу!”. Везир спушта конопац покрај барјака говорећи: ”Узми, Ђуља, барјак пред војском, или конопац на грло!” Ђуља: ”Помози Боже, хоћу конопац на грло, а не барјак на Куче!” Пење се на штицу, која је за вјешала начињена. Висећи, барјак окрену иза себе, а конопац на грло намаче. Везир. ”Још једном Ђуља, вељу: узми барјак царски, да ти не мичу штицу испод ногу!”. Ђуља: ”Сам ћу ја пашо, маћ штицу, да се не муче твоји Турци”. Око тога Ђуља изговори ово: ”Остављам на аманет мога свакога Дракаловићима, а ја умирем за њих весело!” Рече му издајник Пунан Дедин, Ораовац, подругљиво: ”На чију кућу врана прди, Ђуља?” Ђуља одговори: ”Данас на моју а сутра на твоју, Пунане!” Па тресну ногама у штицу, те се преврну. Послије овога, везир окрену очи на Ивезу, говорећи му: ”Али ти барјак, али конопац?”. Ивеза: И ја ћу што Ђуља, а не барјак!” Па крену к вјешалима. Но Сулејман Кут, потурчењак, Ивезин рођак, рече Али- паши Османагићу из Подгорице: ”Не да да се Ивеза објеси, ако си Турчин!” Али -паша уфати Ивезу ђе је кренуо на вјешала и гледајући оздо у прозор, ђе је сједио везир, говори му: ”Честити пашо, може ли се благо откупит, да се не објеси?” Везир: ”Не! пашо!”. ”A, да може ли мој син да се за њега објеси”. Везир: ”Не! пашо!”. ”А да могу ли га ја замијенит, да се објесим за њега”. Везир: ”Не! пашо!”. ”Аман, све ћу дат за њега: паре и сина и себе, а њега не дам!” Везир замишљен, неколико тренутака, стаде, па рече: ”Ето, поклањам ти га, Османагићу!” Сва војска честита ово великодушно поштење. За ово ће се наћ неђе друго опширно, а за ођен нека оволико.

8
Бјелопавлићи: Ђека Савићев и Микоња Шарановић, оба из села Слатине, четовали су око Турака даном и ноћем; али једнога Спужанина су највише тражили; а тако и о њих. Тако, једну ноћ на помрк, нађу му кућу, развале покров и горњи таван, уљегу, код њега ђе спава у кућу. Свијећа је горјела. Они узеше његову сабљу, која је висила о диреку, насред куће. Кад су, истргнутом сабљом, дигли руку да ману по ономе што су жељели, гледајући како спавајући мирно дише, стаде рука и сабља више главе: нешто јој смета ударит! Над њим стојећи, гледали су један другога. Мислили су: ”Зло и срамота заклат оваквог чојка затворених очи, ка мртвога!” А пробудит га нијесу смјели, да види ђе га кољу, јер је било чељади у кућу, па би стала рка у кућу и око куће, те би погинули. Пошто је већ било немогуће га заклат ђе жмури, зађедоше му сабљу за јастук, под главу, па ижљегоше кудијен су уљегли. Турчин, кад се пробуди и види сабљу више главе, зна је да су они! Сјутрадан пита их: ”Што ме заклали нијесте, ка што бих ја вас?” Они му одговорише: ”Mрцина ни се учиње да те закољемо ђе спаваш, а пробудит те не смјесмо од другијех Турака, па те остависмо за опет, да те на поштен начин закољемо, ђе с оба ока гледаш!” Турчин рече: ”Ками да ви је, кад ме сад остависте жива!”

16
Војвода Васојевићки Миљан одијели (отпусти) своју жену, а сестру Шуја Шћепанова Васојевића. За такве догађаје крвне су се оствете чињеле у то вријеме. И млоги су мислили да ће војвода Миљан од Шуја погинут, но Шујо, кад су га питали, што не уби војводу Миљана, а онако ти неправо сестру одвоји, рече: ”Не могах оставит Васојевиће без ниједног Миљана; а да бјеше још један Миљан да остане Васојевићима, ови не бих више по земљи ходио!”

18
Два Зећанина, један од браства Лајковића, а други Кликовац, чували су годинама овце заједно на Цијевну. Љубили су се као два брата. Послије виђе Лајковић да није Кликовац добар чојак, ни вјеран друг. Рече му: ”Нијесам мога промислчит да можеш такав бит; али нећу ти ништа друго рећ ни учињет, тек само сломићу они ваган из којегa смо заједно јели двадесет година, да се не трује ко од њега, ка што си ти отрован!” И тако сломи ваган и бачи га у воду Цијевну, ради знака ништавне љубави.

20
Арбанас неће 'љеба да ије у онога ко му мисли зло учињет'. Ако је у крвника 'љеба ио, дужност му је да му зло не смије учињет', јер мисли да га би правда кастигала и би му се у све његово сврнуло и окренуло наопако.
Ујко Гилин Климента, из села Селце, био је четник и много штете чинио Кучима, особито Оравцима, да су се бојали од њега ка од љутог звијера. Он је сам одио у чете, љуђе био и млого зла чинио. Тако једну ној одио је преко Орава сам гладан, жедан, сањив, изнемога, да није зна за себе. Пут га нанесе у једну зграду купуса. Посјече ножем једну главицу и изије од ње. Пошто окваси уста, окријепи се мало, и виђе да је зло учинио; и за та преступ преклиња је сам себе. Ујутру је зва некога од Орава, велећи му: ”Кажи Оравцима, да се не боје од Ујка Гиле, е ја изједох ваш 'љеб, па рахат нека иде куд ко хоће!” Он није мога сам себе учињет више кастиге и незадовољства но што га учинио, јер није лако себе устећ', изгубит' такву насладу с којом је ужива светећи себе и своје Арбанасе од Куча, који су им млого јада задали; али ништа Ујко није оставио неосвећено досад, а сад му се све прекида, губи с главице купуса!

31
Турчин неки из Старе Србије, из вароши Гилана, близу Косова, има је сина и кћер. Син је дорастао за низаме царске, и дошли су да га воде, ка и друге. Мајка и отац, немајући до њега, да се помаме од жалости. Ђевојка је тјешила родитеље, говорећи: ”Не бојте се, нећу ја вас оставити без сина!” Они су је зачуђено гледали, и њене ријечи за празне држали. Но ђевојка ојде на страну, обуче мушке хаљине; припаса оружје и оде код оних што низаме купе. Они ју примише у низаме, као мушко, не знајући да је женско. Како причају да је фронт учила, у бојеве одила, и за други војнички рад способна била, то нећу да причам овђен, само оволико. Пошто се сврши рат, њу је неко у купалиште опазио и каза паши да је женско. Паша је пита а она каза да је мајци и оцу оставила сина, свога брата, а на мјесто њега она у војску пошла. Паша је посла у Цариград, и цар јој да нишан звијезду и одреди јој пензију да може живјет у Цариграду. Она није кћела, но је пошла дома, код оца и мајке и ту остаде, носећи оружје и мушке хаљине. Завјештала се да их носи док је жива. То је било овога најпотоњега рата турскога и словенскога. Ово ми је прича Бајрам Пећанин, забит од заптија, који зна ђевојку, оца и мајку јој.

34
Поп Ђуро с Љуботина Кусовац, био је оглашени јунак, али му нећу јунаштва овђен набрајат, но само оволико: био је пријед капетан свога племена, а послије војвода и сенат, и шеф гарде све Црне Горе. О њему је био глас да је био више малодушан но великодушан, али заиста не бјеше суров, без срца благородног. Још кад је капетан био, и нешто једном судио у племе са својием друговима, сјеђели су при једноме зиду. Но један доста неваљали војник љуботињаски с вр зида удари га каменом у главу, тако жестоко, да му је умало музак просуо. Дружина су кћели да га убију намртво, а неки су кћели да га избију само тојагама, али поп Ђуро није да ни једно ни друго, но је река дружини: ”Мoлим ве, немоте га, јер није зна, будала неваљала, и ја му опрашћам”. И тако неваљалцу би опрошћено!
Ови је примјер како поп Ђуро може да се не свети за увреду, а други је примјер, како поп Ђуро не може трпјет за општу увреду.

61
У један бој Бјелопавлића и Турака спушкијех у Малу главицу, рани се Хајдар Цукић, Турчин из Спужа. Иако се говорило да га је убио Стано Ружин, бјелопавлићки јунак, који је друге Турке био и сјека, те му стога и послије његове смрти живи име међу српскијем и турскијем народом, али иако је војска говорила да га је Стано ранио, будући да су млоге пушке пуцале ка обично у бој, те стога се не може право знат, је ли га Стано ранио, теке се зна да је Стано отиша да га види и му по обичају ране честита. А то је било овако.
Пошто се бој раздвоји, пошли су Турци и Бјелопавлићи сватко дома. Но Стано, кад чу да му је пријатељ Хајдар рањен, није има мира да почине од боја уморан код своје куће, но узе једнога овна на раме и преко Бјелопавлића дође у Спуж, између турскијех кућа и стража у варош, на врата Хајдарова закуца, а кад се отворише Стано назва: ”Доро вече!” Хајдар нема кад већ ка друга чељад да одговори: ”Добра ти срећа!”, но лежећи рече: ”А што си доша Стано манити од Бога јакога наша!”. Стано рече: «Доша сам да ти ране честитам и да видим о'ли умријет од ране? Па кад се говори да сам те ја убио , хоћу да те ја видим и мога овна одерем и у његову ти кожу ране обложим». Рече Хајдар: «Еј, Стано манити, не знаш да ћеш ми ране отроват и част обрљат, ако те Турци убију идући к мени? Тијем убијаш част моју и мога свакога! А што си ме данас убио, то да ти је просто пред Богом и љуђима, а ово чим ме убијаш данас ако погинеш, то ти непросто, већ проклето пред Богом и љуђима и харам ти хљеб пријатељски, који смо заједно изјели! Ти знаш Стано, што си Турцима зла учинио? Би те радије Турци убили но двадесет другијех Брђана, а сад си донио главу да ти ју ласно узму и побију на спушки град, ка што су жељели то виђет!» Стано: «Не бој се Турчине, није мене ласно уфатит. Ако ми претекну пут, кудијен сам доша, ја ћу скочит у воду Зету, препливат и утећ.» Па није Стана све бркало, но закла о одрије овна и обложи ране Хајдарове у кожу па рече: «Збогом Хајдаре, и да си прост, и ти мене опрости ако ме Турци ноћас убију; ако ме не убију, а ти оздравиш, виђећемо се онадар; но сад збогом!» И Стано запетом пушком искочи из куће, кроз варош и турски народ, по ноћи, невишелицом. Како је кроз Турке проша, он зна, а да је дома здраво доша, то и други знају.

62
Војвода Новак Бегов Бјелопавлић, са села Виша, имаше злу снаху, жену својега сина. Ова је жена рђава владања према свакога, ка и према својега војводе свекра, којему су се чудили сељани и говорили, како може трпјет, такво зло у своју кућу ка војвода, којему би требало да и другу кућу племенску одбрани од таквода зла, а не себе и своју! И његова жена, стара војводиница, говораше: ”Како ћеш ти ка војвода у племе добро чињет и од зла га бранит? Оволики народ, који се нада добру од тебе, а ти не мош помоћ сам себе и својој кући од своје несретне снахе!?”
Војвода једном рече свијема који га корјаше за снахино неваљалство, рече им да су незналице гријешне, који злоћом хоће да зло утамане, не обазирући се на Бога и његов закон! ”Но мислите да би требало да сам ја мојој снаси ка она мене, и да њено усвајам, а не оно што ми је Бог да, те ме народ слуша. Ја сам дужан Богу благодарит и снаху жалит е јој помоћ не могу од њенога зла, с којијем више зла чини себе, но другијема! С тога жалим е не могу учињет да мање она саму себе својијем злом мучи, с којијем не да себе мира, а што друге мучи, то сви шалећи се и презирући ју могу поднијет!”
Оваквијем ријечима учинио је војвода те је свако мање за увреду прима неваљалство његове снахе, да вишина имају сажаљење према ње, ради ње, но ради себе е досађује другијема!

66
Ђака, жена војводе Чубра на Медун, носила је бурило воде с Кофе. У село, на крај улице, срете Ђура Мартинова. По обичају тога времена жене су звале близику својега мужа ”ђевере” или ”брале”; ако је постарији годинама зваху га ”стрико”. Кад је Ђака рекла: ”Добро јутро” не знам али ”брале”, али ”стрико Ђуро”, он јој рече ”Добра ти срећа” – ”А што ијеш?” – ”Ово један клас печени”. – ” Па што га кријеш под струком од мене?” – Јa теке мучно ми је да ме гледаш идући ђе ијем”. – ”А ја мислим е ти је жа да ми даш, па га стога кријеш”. – ”Није, душе ми, но ћу ти дат, ако ћеш”: Сломи од класа, даде јој и рече: ”Сједимо док позобјемо ова зрна, е хоћу да те нешто питам и да ми право кажеш. Кад си се удавала на Стијену Пиперску, ђе се говори да су најбољи љуђи у нашу земљу, а сад си удата у Поповиће, а и нема говора да смо добри, ти знаш нас и њих. Сад хоћу да ми право кажеш: али смо бољи ми Поповићи, али Божовићи?” Рече Ђака: Жа ће ти бит да ти право кажем, Ђуро”. – «Неће, душе ми; па и да ће, ти за то не мари: но ко не може поднијети да му се право кажује, он нека цркнe! Но ми право кажи, образа ти!» – ”Хоћу, образа ми, а то ми је ласно умјет, да ти кажем! Ви сте Поповићи и бољи и гори од Божовића. – ”Ма како може бит то, да смо и то и то, бољи и гори!” – ”Ево овако: у вас има добријех, код цара да га метнеш и да те не боли зашто си га метнуо на мјесто које не заслужује; а имате их, да га метнеш код најгорега Циганина и да те не боли душа е му нијеси наша мјесто за њега достојно. А у Божовића нема ка код вас, за цара ни Циганина, но су они у скуп, да не знаш који је од кога бољи, е они никоме не приличу до сами себе! Ето то је, што сте ви бољи и гори”.

67
Крко Касомов, из Фундине, Рашовић, био је народнни љекар, ходао је по народу да вида… Једном кад је ходио преко села Вуксанлекића у Хоте, иска је женама воде и оне му дале. Он, пошто је пио, река је: ”Ова ви је вода врућа”. Жене му посмијевајући се рекоше: Ако тражиш студену воду и вруће олово, хајде у Фундину, тамо ћеш наћ обоје,  у нас нема тога”. Он се је чинио ка и да не зна ђе је то Фундина, јер не би добро проша кад би се знало оклен је, па је на друго скренуо говор и пита жене: ”Ђе су ви љуђи?”. Жене му рекоше: ”Ено их на Медун у Поповиће, ако питаш за љуђе (јунаке); (у арбанашком језику каже се за сваку мушку приспјелу чељад ”трима” тј. jунаци). А ако питаш за неку мушку чељад нашу, отишли су да ору и љебом себе и нас хране”. Он, видећи куд су жене забраздиле, рече им: ”Ја сам био једном преко Медуна и пита жене Поповића; ”Ђе су ви љуђи?” А оне рекоше: ”Ено их у Вуксанлекића” А ви кажете да су у Поповића”. Ја не знам кога ћу вјероват!” Жене рекоше: ”Нас вјеруј, ми ти право кажемо; јер то и други знају и говоре, а не ми саме, које бисмо раде биле да су Вуксанлекићи најбољи, кад су наши, али не можемо лажат!”

68
У прво сам забиљежио грозно убиство Милоша Мићина, којега своји кумови на своју трпезу убише. Мишо Попов и Шћепан Пешов, којега су светили Поповићи од Ивановића, и десетина изгинула од ова два братства за то. Али нијесам поменуо једну освету која је кћела да буде и народ с неком побожношћу о њој говори, а то како су Јован и Лука, браћа убијенога Милоша отишла да убију Миша, убицу Милошева. Кад су му дошли на врата од куће, нашли су га ђе сједи код огња. Они с прага од куће упале двије пушке у њега, које пламнуше, а не уждише да пукну и крвника убију. Мишо, кад виђе двије пушке ђе омакоше у његове прси, није се ктио уклонит, но је мирно гледа и река: ”Нареди опет пушку, па удри Лука Мићин; дужан сам ти крв; вакат ми је да погием и да платим! Нећу ти колецнут испред пушке, но удри без бриге!” Лука, кад је то чуо и видио, река му је: ”Да ти је божа вјера умирисмо се на те ријечи; неће већ моја пушка тражит да пуче на тебе, па ти Богу одговарај што си закла мог брата и твог кума!”

Ово се Луки и Јовану у велике међу народом броји, с тога кад не кће Мишо њин крвник да се брани, не кћеше ни они њега ка свезана да убију, но још опростише брата да га никад за крв не траже! У народ није заборављено ничије зло, ни доброчинство, но је сватко оставио своме трагу послије себе ко је што чинио; ни мале махане нијесу заборављене.


Примјери чојства и јунаштва Марка Миљaнова јесте дјело «снажне мисли, високог етичког значаја, крепког стила и велике, племените простоте којом одише». (Јован Скерлић). Седамдесет и један примјер људског односа човјека према човјеку које је Марко Миљанов забиљежио, или јунаштва у борбама којих је било у Марково вријеме, јесу примjeри за сва времена. За ово вријеме, када је ријеч о Балканском полуострву, посебно. Не само ово дјело Марка Миљанова него и његова друга дјела, која обимом- као свoјом поруком, нису велика, завређују и данас пажњу Срба, Албанаца и Црногораца као и свих оних који се данас баве односима међу њима. Захваљујући књижевнику и преводиоцу Милосаву Попадићу, Diaspora је 2000. годинe указала да дјело Марка Миљанова и објавила први пут на шведском језику један број примјера чојства (Diaspora, nr 01/2000 sid. 12-13. Marko Miljanov- en människa för alla tider). Тај текст некадашњег уредника у сарајевској ”Свјетлости” и познатог писца и преводиоца преносимо у електроско издање часописа на шведском језику, додајући још један број примјера од истог преводиоца. Чинимо то с намјером да данашњем читаоцу приближимо дјело Марка Миљанова али и да читаоцима омогућимо да коментаришу ово дјело. Посебно нас интересује мишљење читалаца о томе да ли би ваљало наставити посао на даљем превођењу примјера и њиховом појављивању (двојезично) на српском и шведском језику. Обим коментара читалаца треба се кретати од 1000 до 1200 карактера. Дијаспора ће двојезично објавити један број коментара. Пожељно је да се аутори потпишу пуним именом и презименом. Примјере чојства и јунаштва преносимо према издању Графичког завода (Титоград) из 1967. године.

Уредник