listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Некако ми ријеч „морфологија“ није пристајала за науку о језику. Не знам зашто сам фонетику и синтаксу лако прогутао, али морфологија ме је асоцирала прво на Морзеову азбуку, а затим сам то све повезивао за поморство и којекакве просторе гдје сам желио да припада ријеч која ме је интригирала мјесецима.

Пише: Драган Тепавчевић

Први пут сам за њу чуо у гимназији. Професор се звао Џафер и готово се не сјећам да је некад анализирао неко књижевно дјело од поприличне лектире коју смо сваке године ишчитавали. Језик, српскохрватски језик, је било оно што га је истраживачки забављало док се већина ученика досађивала или испод клупе преписивала домаће задатке из других предмета. „Да бисте схватили језик морате кренути од морфологије“, рекао је Џафер, а ја сам се мучио што ни даље нисам знао од чега то да пођем.

Кад је, ваљда по наставном програму, требао да има час књижевности, стари професор би доносио предвиђену књигу за обраду и давао неком од ученика да то чита испред разреда. Читавих 45 минута затим је само он слушао читача, (не знам зашто сам ја био најчешће у тој улози), а онда је са неким необјашњиво задовољним уздахом узимао дневник и излазио без поздрава. Као да је слушање литературе било једино што га се тицало.

Сјећам се „Разговора с Гојом“. Био је то Џаферов увод у серију читања Андрића, а ја сам имао ту част да премијерно представим писца којег смо одувијек замишљали како у мантилу и шеширу, (с наочалама, наравно), стоји по цијели дан на вишеградској ћуприји.

Читао сам и читао, (искрено мислим да то у разреду никог није занимало), док нисам дошао до дијела о тетки и ткалачком стану. „Збијај гушће“, викнуо је Џафер прије него сам дошао до те реченице. „То је то, збијај гушће“, рекао је уставши испред катедре и рукама хватао неке замишљене пређе испред нас. „Збијај гушће“, понављао је, а ја га се сјећам тако озареног једино кад је изговорио ријеч „морфологија“.

Неколико пута исте године одлазио сам до једне старице из комшилука која је ткала ваљда на истом уређају и покушавао да откријем тајну Андрићевог разговора с Гојом и Џаферовог усхићења.

Негдје пред крај студија књижевности, мој друг и колега, Здравко, позвао ме је по први пут да проведем викенд код њега. Пошто су његови живјели на селу, а ми већ направили хиљаде језичких досјетки на рачун сеоске употребе тада популарних израза и исказа, пристојно ме упозорио да се не смијем његовим јер се и сам тешко суздржава, а гласно смијање удвоје би било непримјерено првој посјети.

Прво сам упознао дједа који ме је при уласку замолио да „повећам“ радио јер слуша свог омиљеног гуслара. Затим се жалио да држава још није исплатила „недостатке“ пензионерима, а да се тога поприлично набрало. Његове примједбе је прекинула Здравкова мајка, Стака, која ме је, успут, приупитала да ли пратим серију „Партизанска еспадрила“.

Здравко се већ гушио и избјегавао је да ме погледа. Онако црвеног у лицу, било га је довољно само прстом додирнути па да пукне ко балон. Ипак смо се некако суздржавали до ручка. И таман кад смо студентски халапљиво навалили на домаћу супу, ушао је Здравков отац и рекао да ће нам се придружити само док „метне кози с врата“.

Прснула је супа и по Здравку и по мени, по столњаку и припремљеном јелу, а Стака и дјед су у чуду гледали двојицу лудака који се тресу од смијеха нечему и свака два минута одлазе од стола до купатила. (Послије сам питао Здравка је ли то устаљен сеоски обичај „с козом“ прије ручка).

Остала два дана смо издржали без инцидента, или смо се већ помало привикли на пречесте језичке непрецизности које су, руку на срце, већ одавно и шире биле познате. Привикли смо се и на укућане и дозвољавали себи да уз домаћу ракију поведемо расправе о ономе што је била актуелна тема нашег студија. Здравко је надуго и нашироко, с бројним дигресијама говорио о Карамазовима и расправи о Богу, кад сам примијетио да га дјед помно слуша. Упињао се да ухвати сваку ријеч и разабере све оно што Здравко говори, убацујуци и понеку стручну заврзламу док дједу није пукло: „Може ли то мало концизније?“ Здравко је у чуду бленуо у дједа, а ја сам махнуо руком испред хватајући нешто невидљиво и вичући „Збијај гушће, збијај гушће“. Једино су Стака и Здравков отац ћутали.

(Годинама сам касније по кафанама прекидао Здравкову причу тражећи да буде „концизнији“.) Дјед је умро неких пет-шест година након моје прве посјете. Здравко ми је испричао како му је последњих мјесеци живота неколико пута говорио о својој првој неоствареној љубави. Дјед је занесено приповиједао о бујној дјевојци из комшилука која је одрастала у сиротињској кући, па су имућнији момци, (као што је био и Здравков дјед), у тој чињеници тражили своју шансу да јој се приближе и понуде брак.

Но, љепотица је и памећу и неким чудним држањем била предалеко за њихове жеље па никад нису ни смјели да јој конкретно предложе заједнички живот. Била је већ у годинама кад су дјеца њених вршњакиња полазила у школу, а приличан број сеоских момака се клео да ће покушати „још само ове године“.

Онда је дошао нови учитељ у село и отворио неку библиотеку у коју је горда и лијепа комшиница често одлазила. Крајем исте године је отишао учитељ, а с њим и она.

„Било је то чудо“, говорио је дјед. „Нисмо смјели ни да јој приђемо јер је била неке посебне морфологије“.

Мислим да је истинска штета што се Здравков дјед и Џафер никада нису срели. Сигурно би се боље разумијевали него Здравко и ја, а негдје исте године кад је дјед умро, сазнао сам да је и Џафер имао неостварену љубав.

Одмах негдје након оног рата је завршио учитељску школу у Мостару. Кажу да је био невјероватан таленат за математику. Као од шале је рјешавао све оно с чиме су се други ученици данима мучили. Сам је измишљао задатке и комбинације које је затим нудио професорима као нешто што је пронашао у некој старој књизи из математике.

Након завршене школе постројили су оне који су могли и хтјели да наставе студиј. По петорицу из реда су упућивали на студиј биологије, географије, математике. Џафер је стајао с четворицом којима су предодредили језик и књижевност.

Дуго нисам вјеровао да је могло нешто тако сурово да се деси. Онда ми је неколицина старијих очевих пријатеља потврдило да су то била „таква времена“ и да је прича о Џаферу вјероватно истинита.

Не знам да ли је жив, да ли је пензионисан или предаје неки нови језик који се више не зове српскохрватски. Сигуран сам једино да „збија гушће“ ако то још увијек ради.

Он је, једноставно, такве морфологије.