Кад неко пречесто истиче како jе помогао неком народу или поjединцу, како се одрицао и жртвовао за њега, увек се сетим двоjице кумова на киши. Ево како jе било: jедан коjи jе имао кишобран сретне по страшном пљуску свог кума и понуди се да га отпрати до куће. Оваj му лепо захвали и ту би се завршила читава прича, да се не сретну после неколико дана, па онаj са кишобраном почне да се присећа пљуска и тога како би му кум страшно покисао да га не прими под кишобран. 
- Е, моj кумашине, да не би мене са кишобраном, да те отпратим до куће, покис'о би до голе коже! 
- Тако jе куме! - одговара онаj без кишобрана. - Баш би покисао до голе коже. Хвала ти где се чуло и где се не чуло! Баш ти хвала! 
Прође месец дана, кад кум поново започе причу: 
- Сећаш ли се оне кише, кумашине, кад те спасих да не искиснеш к'о нико? 
- С j ећам се, како се не бих сећао! - одговори кум. - Баш ме спасе оне ноћи! Не могу довољно да ти захвалим... 
- Не треба да захваљуjеш! - противи се кум. - Него, нешто мислим, да не наиђох са кишобраном... 
Прође и година дана, а онаj са кишобраном кад год сретне оног без кишобрана, увек поново, започиње исту причу. Последњи пут догоди се то покраj реке коjа jе текла кроз њихово место. 
- Изгледа да ће киша... - започе онаj своjу стару тему. - Е, кад се само сетим куме, како би покисао оне ноћи кад jе падало да jа случаjно не наиђох са кишобраном да те отпратим до куће. 
На то његов кум из чиста мира скочи у реку онако у оделу и изађе после на обалу док се са њега на све стране цедило 
- Слушаj, куме! обрати се свом бившем спасиоцу. Jел' би био мокриjи него што сам сад? 
- Не би! - потврди спасилац. 
- Е, онда смо квит! - рече оваj и оде мокар на своjу страну.