listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

           Да ли знате да постоји поетска форма од само три стиха (три реда), али са утврђеним бројем слогова (5-7-5) и да се на том веома, веома уском простору, на терену оивичених димензија одиграва поетска представа речи и мисли? 

            Да ли знате да је овај књижевни жанр дошао из Јапана, да је пре нешто више од три стотине година настао одвајањем прва три реда (hokku) од веће поетске целине (ренга), да се у двадесетом веку раширио по целом свету и да га данас пишу милиони људи јер је његова главна карактеристикаједнoставност, али да се иза једноставности тих слика и скица, попут ледених брегова, крију нова значења?


Пише: 
Драган Ј. Ристић


            Да, то је хаику, песма “кратка као уздах”, како ју је (1928. год) окарактерисао Милош Црњански, њен први преводилац на српски језик. 
            Теме су му “ситнице” из природе и живота човека. Али човек је ту само део природе а не центар дешавања (“Пустимо природу да говори сама!”) 
            Нема кићења и улепшавања, нема римовања, нема наслова, нема стилских фигура (метафора и сл), нема умовања… Само ухваћени “хаику тренутак”. 
            Али хаику има своје особености. Наведимо најважније (уобичајеним јапанским терминима): 
            киго – реч за годишње доба (може бити и део фолклора); 
            киређи – прелом, цезура, одмор (после првог или после другог стиха). Преузима ритмичку функцију, а има и семантички задатак да одвоји два различита нивоа значења; 
            ваби – једноставност, аскеза у изражавању; 
            саби – усамљеност (у смислу виђења ствари “по себи”); 
            аваре – одјек прошлог; 
            макото – искреност; 
            каруми – лакоћа писања. 
            Први велики хаику мајстор и учитељ Мацуо Башо (1644-1694) уздиже хаику до песме високог домета и универзалне вредности: 
 

На голој грани                            Та летња трава.  
шћућурен седи гавран.               Трагови пустих снова 
Јесење вече.                               силних ратника.
 
  
            Следили су бројни покушаји реформисања хаикуа (нпр, у 19. веку Шикија /Shiki/, оцa модерне хаику поезије), али се и до данас одржао традиционални јапански хаику. А он, добар хаику, поред једноставности, садржи у себи дух зена, пантеизам хиндуизма, мистицизам и парадокс таоизма, саосећајност будизма, строгост конфуцијанизма, примитивност шинтоизма…  
            Немојте да вас све ово обесхрабри! Покушајте и ви са писањем хаикуа! 
Ево неких практичних упутстава које наводи Џејмс Хекет (Ј. W. Hacket): 
            - Садашњост је мерило хаику искуства; будите увек свесни садашњег тренутка. 
            - Имајте увек на уму да је природа предмет хаикуа. Носите са собом бележницу да бисте ухватили своја хаику искуства.
            - Добро осмотрите природу. Чуда невиђена дешавају се сама од себе. 
            - Нека вас природа прожме. Дозволите објекту да изрази ваш живот. 
            - Пишите о природи онаква каква она јесте. Будите искрени према животу. 
            - Пажљиво бирајте сваку реч. Примењујте речи које јасно изражавају оно што осећате. 
            - Примењујте глаголе у садашњем времену. 
            - Примењујте глаголе који се односе на одређено годишње доба, на одређено место или доба дана. 
            - Примењујте само свакодневни говор. 
            - Пишите у три реда са укупно 17 слогова. Тим распоредом могу се добро изразити многа хаику искуства, али не и сва. 
            - Избегавајте римовање. Читајте сваки стих наглас да се уверите да звучи природно. 
            - Имајте на уму да је прави квалитет хаикуа животност, а не лепота. 
            - Никада не примењујте алузије. Прави хаику је интуитиван, никада апстрактан или интелектуалан. 
            - Не заборавите хумор (али не виц!). 
            - Радите на свакој песми док тачно не изразите оно што сте желели приуштити другима да виде или осете. 
            - Хаику је прст који показује месец. Када је прст украшен многим златним предметима, не видимо оно што он показује. 
            - Пажљиво ослушкујете своја чула, а дух ваш нека се концентрише на медитацију. Зен хаику дух треба да буде бистро планинско језеро: да не одражава мисли него месец и сваку и најситнију ствар/појаву.
Хаику и Црњански

      О хаикуу се на просторима Балкана сазнало најпре из књиге превода угледног српског књижевника Милоша Црњанског (“Песме старог Јапана”, 1928). Иако је она наишла на велико интересовање, није било покушаја писања ове јапанске књижевне форме све до педесетих година 20. века. Прву књигу хаикуа (до данас необјављену) написао је Милан Токин, књижевни преводилац и књижевник из Вршца, педесетих година прошлог века. Владимир Девидé из Загреба био је први популаризатор ове поезије (“Јапанска хаику поезија и њен културно-повјесни оквир”, Загреб, 1972), а први хаику часопис излазио је у Вараждину од 1978. до 1981. Деведесетих година прошлог века хаику доживљава прави процват: Милијан Деспотовић из Пожеге издаје први панорамски преглед хаику поезије у Југославији (“Грана која маше”, 1991), књигу хаику песама издаје и Десанка Максимовић (“Озон завичаја”, Београд,1990), покрећу се први часописи у Србији: “Паун” (Пожега), “Хаику новине” (Ниш), “Хаику информатор” (Нови Сад), “Освит” (Београд), електронски двојезични (српско-енглески) часопис “Haiku Reality/Хаику стварност” (Саше Важић, Батајница), затим у Хрватској (“Врабац”,“Хаику”), у Словенији (“Летни часи”), те, најзад, у Македонији (“Мравка”). Оснивају се хаику клубови и удружења, наши аутори добијају бројна признања и награде у свету (нарочито у Јапану), сваке године штампа се по неколико десетина књига хаику поезије, организују се хаику конкурси и фестивали (први је покренуо Славко Седлар у Вршцу, а касније је започео и у Оџацима који још увек егзистира, ове године по јубиларни двадесети пут). Од часописа, међутим, наставили су да излазе само “Хаику новине” и “Haiku Reality/Хаику стварност“ а повремено “Освит” и “Цвет шљиве” (Ваљево, уредник Дејан Богојевић). Поред домаћих и страних аутора (на језику оригинала и у преводу, нпр, из Шведске: Tomas Tranströmer, Kaj Falkman, Tove Mohre, Thor Henriksen, из Норвешке: Edward Taskerud, Linda Sinnove, Reidunn B. Madsen, Margot Stople, из Данске: Hanne Hansen, Soeren Juun, Morten Paulsen), објављују и аутори из дијаспоре: Васа Михаиловић (САД), an'ya – Анђа Петровић (САД), Зорка Чордашевић (Немачка), Милан Илић (Аустрија), Горан Полетан (Аустралија), Мијодраг Сава Радивојевић (Белгија), Миливој Обједовић (Холандија), Елеонора Лутхандер Шведска).


У Србији излазе три листа који су искључиво окренути хаику поезији

«Хаику Новине»
Пастерова 16а
18 000 Ниш
Уредник, Драган Ј. Ристић

«Освит»
Панте Тутунџића 7/2
11 077 Београд
Уредник, Миленко Д. Љутицки

«Цвет шљиве»
Насеље 27. Новембра 10/1
14 000 Ваљево
Уредник, Дејан Богојевић
На глобалој мрежи, такође, постоји часопис који је као и дијаспора, двојезичан. Хаику стварност часопис има српско и енглеско издање.


Белешка о аутору: 
Драган Ј. Ристић (Ниш, 1948), професор немачког језика, књижевни преводилац и књижевник. Главни уредник “Хаику новина”. Живи у Нишу. До сада објавио више књига превода са немачког и на немачки (приредио антологију “Најкраће немачке приче”, Београд, 1993) Пише поезију, хаику поезију, кратке приче и афоризме. Награђиван за хаику поезију широм света (Јапан, САД, Нови Зеланд, Енглеска, Италија, Словенија, Немачка, Хрватска, Бугарска). Заступљен у бројним антологијама, зборницима и часописима, превођен на енглески, јапански, немачки, италијански, француски, грчки, пољски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, холандски…
Књиге кратких прича: “Каљаче и катедрале – 88 најкраћих прича” (Ниш, 2003), “Вреди се помучити – 99 кратко кратких прича” (Панчево, 2004), “Инсерти” - коаутор са Иваном Малек, Данијелом Т. Богојевић, Тамаром Жикић, Миливојем Костићем и Дејаном Богојевићем (Београд, 2004),  “ПреЗЕНт анегдоте” – коаутор са Зораном Додеровићем, Александром Шевом и Рајном Беговић (Београд, 2006).
Књиге афоризама: “Мисли – и немисли” (Београд, 2008)
Књиге хаику поезије: “Из дневника једног хаиђина” (Ниш, 1995), “Бубице у глави” (Ниш, 2000), “Пчела у целофану” (Ниш, 2001), “Цврчак у саксији” (Ниш, 2002), “Раскршће ветрова” (Crosswinds, коаутор са Светомиром Ђурбабићем, an'yom, Зораном Додеровићем и Дејаном Богојевићем, Ниш, 2003) , “Час чудоређа” (Београд, 2004), “Обзнањено” (Ниш, 2007).


Повезани линкови
Хаику подсећа на пасторалну књижевност ренесансне Европе
Хаику поезија на српском (кратак преглед)