Ацо Драгићевић

И соба замириса завичајем

Oдазвах се недавно на неочекивани телефонски позив познаника и кренух да подржим завичајни обичај дружења људи у вечерњим сједељкама које су овдје, у земљи викинга, радосно пјевање душе. У госте стигосмо ненајављени, али не изненадисмо наше домаћине, ђеда Ђуру и његову супругу Милицу. Ђеда Ђуру затекосмо како љешкари на кревету. Када нас угледа, устајући лагано са лежаја, рече супрузи Милици да пристави кафу и „припреми и друге части“.

Приупита, јесмо ли за „по једну љуту“ и не би му баш мило кад одбисмо „једну љуту“.

– Ех, кад се било младо, одем ти ја у подрум, па на гуму из бачве повучем ракије. Пијо сам, али се нисам напиј'о. Преварило би ме, понекад, да се напијем за крсну славу или какву другу годовину, када би се нашло пуно гостију. Једаред дошао ја у подрум ракији на сатанак, а нема гуме. Сакрила је ова моја баба.

– Морала сам је сакрити, да нисам остало би да се ја бринем о теби, о живини, о сијену на ливади... и сав би други пос'о пао на моја плећа.

– Шта не кажеш људ'ма да је ракија знала мене заносити, али богме не и носити?! – са осмијехом добаци ђед Ђуро. – Али, бијаше моја срећа, нађох у подруму један повелик смотак гуменог цријева кроз који смо истакали воду да напојимо благо. Откинем ти ја један дио, па са једним крајем у бачву, а на други крај гутљај повучем. Знао сам их тако потезати и по пет за једну вече.Тако ти ја сакрих од бабе ту гуму. У мене је увијек било ракије, није на стотине него на 'иљаду и више литара. Једне године имадосмо 'иљаду и пе'сто литара. Имали смо велики воћњак, нас двоје смо га руком подиги, у њему је било око дв'је стотине стабала шљива и седамнајст ораха – застаде ђед Ђуро, јер виђе како баба Милица приноси кафу.

Нуди нам уз кафу колаче и извињава се што су из продавнице, „куповни“. Ђед Ђуро, користи њено извињавање да настави своје причање и да себе и нас још више приближи завичају.

– Ономадне, донесе баба из продавнице неколико шљива бјелица. Гледам их и мислим: „Боже, хоћу ли умријети жељан шљива из мог рукосада!?“ Нисам ове шведске бјелице хтио појести. Гледао сам их са уживањем и захвалношћу што су мe одвеле у мој шљивик. Нешто сам и сумирао: ко зна да ли би те бјелице и годиле моме нарушеном здрављу? Знате, драги моји земљаци, побољевам све чешће. Пристигле године. Имао сам их седамдесет када је избио овај несрећни рат у Хрватској. Разбоље се једном приликом, кад смо живјели доље, па хајд' код доктора. Он пита и припитива. Ја одговарам. Испричам му и оно о гуми/цријеву, ево овако као и вама сада. И причам ја доктору како сам једном мјерио колико захвата један гутљај. Понесем ти ја у подрум ону чашу за пиће ракије, повучем на цријево, па пуни чашу. Богме напуни се она, али ми оста у устима још ракије. Било је још до половине друге чаше. Вели мени доктор: „Срећа твоја, Ђуро, да си пио домаћу ракију.“ А ја њему: „Е, мој лијепи докторе, да ја то нисам знао не бих шљиве садио.“

Удвостучи се број гостију. Прво дође Нешо, а нешто касније и комшија Миле.

– Миле је од Сиска, града у Хрватској – каже ђед Ђуро и додаје – Миле и Нешо су тамо доље били комшије, па су и сада комшије, туђом вољом, у туђем свијету.

Стиже и нова част – пршут и сир. И соба одједном замириса завичајем.

Ђурино казивање оживи завичајне слике из Херцеговине и сјећање на покојног ћаћу, који је, исто тако, имао своју гуму. Обичавао је, кад би се враћао са тешких пољских радова, чим растовари Дората и Вранца, отићи у подрум по један гутљај ракије. Тек онда би се вратио да распреми плуг, брану, дрљачу, скине самаре са коња, спреми коње у шталу. Опет би, прије уласка у кућу, свратио у подрум.

Причање ђеда Ђуре је за нас било наставак узбудљивог путовања завичајним предјелом, а за Милу и Нешу нова, кратка, завичајна прича.

– Ја сам имао два коња. Путка и Зекана. Били су код мене десет година. У вријеме када није било трактора зарађивао сам са њима лијепе новце. Неки Стеван позвао ме једаред да му узорем јутро земље. Спремим ја коње и себе за посао. У зобницу ставим зоб и флашицу ракије. С првом браздом кренем при изласку сунца. Коњи послушни, а земљи се дошло на вријеме. Слажу се бразде једна на другу. Понекад предахнемо. Када се сунце оборило, завршили смо посао.

Ето ти Стевана у неко доба заметнуо руке онако иза леђа. Гледа и чуди се обављеном послу, а онда развеза руке и указа се флаша ракије. Потегнусмо обојица на узглавку. Задовољан Стеван што је њива узорана, ја што за један дан зарадих мјесечну плату једног чиновника.

Са посљедњим сноповима сунца, упутили су се Ђуро и Стеван ка селу.

***

Два часа, колико је био резервисан паркеринг за ауто, протекоше, што би се рекло, дланом о длан. Ако кренемо доцније, наћи ћемо сигурно поруку о казни због прекорачења времена паркирања нашег аута. И то тако кажем ђеду Ђури, а он мени:

– Државу треба уважавати, а њене прописе поштовати – и крену да нам се захваљује што смо га посјетили, па нам рече да га поново посјетимо. – Дођите, кад већ нећете на чашицу ракије, а оно скокните на чашицу разговора.

И ми му обећасмо да ћемо доћи, у дубини смо били озарени неком милоштом од овог сусрета. Да, заиста ништа не може тако увјерљиво да оживи завичајне слике овдје у туђини као сусрети са људима ђед Ђурина кова и година, чији је живот као одрасло стабло ишчупан у његовој поодмаклој животној доби. Сада се он мора, изван свога вијековног станишта, да напаја сјећањем на њега и једино га то сјећање одржава у животу овдје у туђини.