Хвала Богу да постоји Шведска!

Предраг Драгосавац, новинар печалбар, скрасио се у својим раним четрдесетим годинама у Шведској. Он је у првом лицу једнине, специјално за Дијаспору, написао репортжу о својим сусретима са овом земљом.

У Шведској сам први пут био кад је кренуло разваљивање Југославије. Није било неког провода, и никад нисам имао посебну жељу да се у Шведску вратим. Али, када сам, деценију и по касније, у Београду почео да живим са Аном, „правом“ Швеђанком, која је послом дошла у Беград, испало је другачије. С почетка су моја путовања у Шведску бивала све чешћа и тада је већ почела „у ваздуху“ да лебди могућност да бисмо „једног дана“ могли да „на дуже“ у Шведску. После пет година заједничког живота у Београду, крајем прошле године дошли смо „на дуже“ у Стокхолм.

Знајући да идем(о), многи су ме питали: „А шта ћеш тамо да радиш?“ Обично сам одговарао: „Како шта? Па чистићу снег. Шведски снег само на мене чека...“ Нисам имао појма шта ћу тамо уопште да радим. Био сам уверен да као „матори новинарски коњ“ – који не зна шведски и долази из непопуларне „нонЕУ“ Србије – немам шта да у тој „фели“ тражим. Своју основну „мисију“ сводио сам на три ствари: да средим папире, да (на)учим језик и да нађем некакав послић, па да имам за лебац.

У мојој „имагинацији“ сређивање папира је било бесконачна кафкијанска операција. Био сам психолошки спреман на оно „најгоре“ – на чекање, акање и непријатности. Искуство ми је говорило да „то тако мора“. Стварност ме је изненадила. „Папирологију“, како се каже, завршио сам скоро неосетно и без посебног напрезања и неке посебне науке.Још неколико месеци пре „сеобе“, Ана и ја смо преко интернета, из београдског стана, попунили имиграционе формуларе. Потом ми је заказан разговор у Шведској амбасади у Београду. Трајао је кратко, јер – како рече службеница – наша „ситуација је јасна“. Обавештење да је мој предмет „обрађен“ и да ми је одобрен боравак у Шведској, стигло ми је преко имејла и у прописаном року.

По доласку у Стокхолм, заказао сам, опет преко интернета, „састанак“ у Имиграционој служби. Оставио сам отисак прста, усликали су ме за „личну карту“, и то је било то. Онлајн заказивање, заједно са чекањем и „састанком“, трајало је максимално дванаест минута. Можда четрнаест. Наредног дана смо отишли за Божић до Аниних на север, а кад смо се 30. децембра вратили, коверта са „личном картом“ чекала ме је у стану (свуда у Шведској „поштански сандучићи“ налазе се на улазним вратима стана, тако да пошта улази директно у стан).

Следећи административни императив било је добијање личног броја. Без њега, кажу, не можеш ни у библиотеку да се учланиш. За лични број се „аплицира“ у згради Пореске службе и на његово добијање обично се чека око шест недеља. Да ли због тога што је службеница, код које сам „запао“, била српског порекла (рођена у Шведској), или зато што није било гужве због празника или због нечег трећег – тек ја сам добио лични број већ после недељу дана. Тако сам прву мисију завршио експресно, из друге брзине, без икакве потребе да додајем гас.

Са личним бројем могао сам да кренем на курс шведског и да се упишем у евиденцију Завода за запошљавање. Једна канцеларија Завода налази се у непосрденом комшилуку нашег стана. Одем ја тамо, службеница ми помаже да попуним формулар (који је на шведском) и кад смо дошли до професије, каже ми: „А, ти не припадаш овде. Новинари се пријављују у Завод за запошљавање „Kultur och Media...“

Тамо у Заводу „Kultur och Media“, попуним формулар и накнадно им преко имејла проследим доказе да сам у својој земљи радио у медијима (пошто су то тражили). И опет ми, неколико дана касније, поштом стиже обавештење да сам примљен и да су ми заказане консултације са менторком која је задужена за усељенике који долазе изван ЕУ.

У међувремену стиже ми и писмо из Миграционог у коме стоји да ми је одобрен и стални боравак! Када смо још у Београду, преко интернета попуњавали формуларе, требало је да приложимо доказе о заједничком животу. Приложили смо гомилу фотографија, рачуне за заједничка путовања и још штошта. „Тапију“ о заједничкој адреси нисмо имали. Ана јесте била пријављена на адреси изнајмљеног стана, али ја нисам; код нас напросто није пракса да ту адресу пријављујеш и да због привремене адресе мењаш личну карту.

Сто пута смо пролазили кроз рачуне, пријаве и масу папира – мене никако нисмо могли званично да нађемо на дотичној адреси. Рачуне за интернет и кабловску из првог стана, у ком смо заједно живели, нисмо чували. Испоставило се да наш стари кабловски и интернет провајдер јесте! АВ com је у својој архиви имао уговор за интернет пакет из 2008. године на моје име и са мојим потписом и са Анином и мојом заједничком адресом… Тако ме је интернет благословио.

Одлазећи на састанак са менторком у Завод „Kultur och Media“, био сам помало нервозан. Очекивао сам да ће то бити „тренутак истине“ – шта може, а шта не може. Стрепео сам да истина не буде много брутална. Стварност ме је опет изненадила. Менторка Кристина Лунден унапред је простудирала мој CV, коментарисала је како сам верзиран за различите ствари, како имам искуства… Признајем, нисам очекивао такав пријем.

Не само што је било јасно да жели да ми помогне, него ми је још „пумпала“ его – нисам био ни свестан шта све знам, колико искуства имам и како Шведска од мене може да има много вајде… У Србији су моје знање, искуство и контакти били потпуно неважни … Србија је напредна, ликови попут мене у њој су небитни, па и сувишни.

Добра ствар за мене је, каже менторка, то што у Шведској, због природе усељеничке политике (примали су пуно азиланата и избеглица са свих страна света), постоји позитивна дискриминација према људима који долазе из земаља које нису чланице ЕУ и да Завод, разним олакшицама, стимулише послодавце и то помаже. Лоша ствар је што су и у Шведској медији у кризи, што је пуно новинара без посла и што ја не говорим шведски...

У неком тренутку, као да јој је изненада синуло, рече ми како је Завод својевремено имао пројекат са једном медијском кућом која ради нешто и на енглеском.

„Фотокопираћу ти визит карту жене са којом сам сарађивала, па ти пошаљи имејлом свој CV, тако да им даш до знања да си ту, па ако се нешто деси, деси…“Такође, пошто је читава база података Завода за запошљавање доступна и преко интернета, показује ми како функционише онлајн претраживач. Она укуца сербиска (српски) као кључни појам…и као први на листи буде оглас како двојезични часопис за културу Дијаспора тражи новинара / редактора са добрим знањем српског или српскохрватског језика.

Те вечери пошаљем имејлове на адресе које сам добио, закачим CV... и сутрадан, малтене само што сам устао, имам одговоре са оба места. „Да ли ти одговара да дођеш на неформални разговор следеће среде у 16 часова, тада ће ту бити и Давид Исаксон, директор Глобал Репортинга?“, отписала ми је Анет Емануелсон, чији ми је контакт фотокопирала Кристина Лунден из Завода.

„Реци ми, молим те, откуд та твоја веза са Бразилом?“, прво је што ме је упитао Давид, кад смо се следеће среде срели у просторијама Глобал Репортинга. „То је дуга прича“, кажем му, „али, хајде да кажем да ми је Бразил, тако шарен и луд какав јесте, доказ да је Југославија била и те како могућа…“

Тад нисам имао појма да је Давид за својих 50 година прошао близу 150 држава света… И да је управо покренуо пројекат о „швеђанству“, са идејом да прошири традиционалну дефиницију појма.

На крају „неформалног разговора“, рекли су ми да, ако ми то одговара, могу одмах код њих да почнем „практик“. То је нешто као професионална пракса или стажирање; суштина је да Завод за запошљавање „практиканту“ плаћа неки џепарац, а фирму то ништа не кошта и да аранжман може да буде (и) на обостарну корист. Практиканта то може да води ка искуству, контактима и дугорочнијем уговору; фирма, пак, може на једноставан начин да процени ко јој (не) одговара.

„Имам још један разговор за посао, јавићу се после тога“, рекао сам им. Ацо Драгићевић, оснивач и уредник часописа Дијаспора дошао је у Шведску деведесетих као избеглица. Некад је радио на РадиоЧапљини, овде је, уз помоћ шведске државе, покренуо часопис на српском и шведском. У Краљевској библиотеци је проучавао шта је све овде од штампе излазило на нашем језику и дошао до закључка да никада није било часописа за културу, поготово двојезичног. Дијаспора је настојала да попуни тај простор. Упркос томе што у Шведској има преко 200 хиљада људи пореклом из бивше Југославија и што постоји низ националних удружења, малобројни су (ако их уопште има) часописи попут Дијаспоре, а која успева да одржи континуитет излажења.

Са Ацом, који живи у Содетељеу, градићу крај Стокхолма, први пут сам се нашао у Културхусету (Дому културе). „Највише бих волео да могу да ти кажем: ‘Дођи у понедељак да радиш, имаш посао’, али, нажалост, не могу. Кад сам дао тај оглас рачунао сам на прошлогодишња средства од Државе, али су она нешто смањена. Са приходом од огласа у последње време је све проблематичније…“ Договорили смо се да останемо у контакту и да сарађујемо кад се пружи прилика.

Уговор за мој „практик“ у Глобал Репортингу морала је да „штиклира“ моја менторка Кристина Лунден из Завода „Kultur och Media“. „Одобрићу Уговор само на три месеца. Фирме имају стварно добре услове да запосле некога попут тебе и зато им не треба дозволити да то злоупотребаљавају… Позваћу те за две или три недеље да проверим како ти је, а зваћу и њих…“

Потписујући „уговор“, први пут у животу, осетио сам се као да имам личног менаџера, некога ко заступа моје интересе и брани моја права; чак и она права којих нисам био свестан.

Глобал Репортинг, медијска агенција, смештен је у пространом стану у једној старој згради у стоколмском Старом граду. Стан је пун књига, неке од колега су у папучама, чарапама; када се нешто чита, ту су и софе да се седне, па и прилегне. Кухиња је пространа, осим што се ту ручава, у њој се обично дочекују и посетиоци. „Поента и јесте да се на послу осећаш пријатно, као код куће“, каже ми Лиса Јансон, графички дизајнер, крај које седим.

На првом заједничком састанку сви причају енглески, да бих ја разумео, свако се представља, објашњава своју улогу… Већ и саму могућност да постанем део једне такве „приче“, сматрао сам, и сматрам, привилегијом.

Мој први „радни задатак“ био је да пишем о „швеђанству“, како то ја видим и доживљавам. Тема је о (националном) идентитету у овом нашем времену, када је свуда по Европи безброј разних дођоша са свих страна света, паневропска, па тако и шведска тема. Ко је „прави“ Швеђанин? Да ли неко ко није плавооки Свенсом може то да постане? Да ли постоје неке препознатљиве и типично шведске особине? Које? Та питања овде изгледа не губе актуелност… и Давид је својим сарадницима – из Етиопије, Белорусије, Ирана, Босне, и, ето, из Србије – пружио простор за медитацију и контемплацију о тим темама.

Мало по мало почео сам да (с)хватам и шта све друго Глобал Репортинг ради. То је мала приватна фирма са петнаестак људи и доста сарадника са стране, која се на шведском, европском и глобалном тржисту бори за послове и клијенте, првенствено у домену медијског консалтинга. У преводу – аплицира се на разне конкурсе и тендере и од добијених послова се живи.

Сваки појединац ту је на неки начин и „самостални предузетник“, коме Глобал Репортинг, кроз своју репутацију, контакте и двадесетогодишње искуство, помаже да добије „на тендеру“. И ја сам се релативно брзо, као „практикант“, укључио у „акцију“. Знао сам да Шведски институт има конкурс „Creative Force“, који подржава „креативне сусрете“ међународног карактера из којих се рађа неки „нови квалитет“, и почео сам да развијам свој „пројекат“.

Идеју радиоемисије Глобално село, коју сам радио у Београду, модификовао сам и прилагодио шведском (и европском) контексту и тај „предлог пројекта“ послао на адресу Шведског института. Непуних месец дана касније, комисија Шведског института одлучила је да одобри финансирање за (мој) пројекат „Trans Europe Express“… У образложењу су навели како сматрају да је идеја јако интересантна, иновативна и не знам шта све не…

Наредног дана потписао сам са Глобал Репортингом Уговор за прави посао и праву плату. Кад сам отишао у Завод за запошљавање да Кристини Лунден јавим да ми је одобрен пројекат, и да сам на основу тога добио и посао, радовала се као што се обрадовала и моја мајка. Колега Пео Eнстедт, који је у Глобал Репортингу задужен за административне послове, рекао ми је „како је жена из Завода „Kultur och Media“ звучала веома егзалтирано преко телефона због мог Уговора…“

И, ето, сад радим – за плату. Што предложим, колеге Швеђани слушају са уважавањем. Захваљујући иновативним идејама и доброј, рационалној организацији, ово друштво је стигло дотле докле је стигло. А по много чему је на врху, у глобалним оквирима. Импонује ми да сам се, захваљујући, поред осталог, идејама, тако лако и брзо снашао у таквом друштву.

Неки ми кажу: „Имао си среће.“ Ана ми каже: „Ово је први случај који знам да је Завод за запошљавање некоме помогао. Мени није никада.“ Петра, Анина најбоља пријатељица, ми каже: „Много је оних који годинама не могу да нађу ни 'практик', а камоли посао...“ Рикард стално понавља: „Дискриминација је грозна и Шведска није што је некада била...“

Да, можда сам стварно имао среће. На сваком кораку наилазио сам на праве људе на правим местима. Помагали су ми тако што су радили оно што им је у опису посла. Таква срећа је у Србији незамислива.

Осећам се као Вуди Ален на крају „Холивудског краја“. Вуди Ален је ту редитељ, који дуго ништа није снимао, па када, после толико времена, волшебно добије средства за филм, на нервној бази ослепи од стреса на почетку снимања. Ипак је, уз помоћ асистента и правећи се да види, снимио филм онако слеп.

У Америци филм су исецкали и испљували, а редитеља прогласили слепцем и кретеном. Неколико месеци касније, филм је у Француској проглашен за ремекдело, а редитељ за визионара и генија.

Кад су му из Француске стигле новине са критикама, Вуди Ален „чита“ (читају му!), смешка се, и каже: „Хвала Богу да постоји Француска.“

Из ове моје садашње перспективе, ја стално са смешком понављам: „Хвала Богу да постоји Шведска.“

Нисам више ни млад, а ни наиван, па да верујем у рајеве. Ту су и моји пријатељи Швеђани да ме стално подсећају како Шведска није идеална и како у њој ништа више није као што је некад било… „Ни ја нисам идеалан, као што сам некада био“, кажем им ја и додајем, „ваљда ми је зато и таква ‘несавршена’ Шведска тако потаман…“

Дијаспора/Diaspora, година XVII, 2014., број 99

Публиковано и на шведском језику у преводу Понтуса Лундгрена; Gudskelov att Sverige finns. Текст је објављен и у књизи уредника Дијаспоре, Сапутник и сабесједник. Ријеч је о избору текстова које је издавач Дијаспоре објавио поводом осамнаесто годишњице појављивања првог броја овог двојезичног шведско-српског часописа за културу.

Од истог аутора

Након публиковања ovog текста у нашем штампаном издању у медијима су се појавили различити коментари. Углавном тумачили су текст Драгосавца како је ко хтео по принципу ”што је баби мило”…
Исти аутор, након четири године, јавља се коментаром Шведски стандард је...