Једна од знаменитости Рима је и данас Трајанов стуб.

Записано је да је цар Трајан био крупан човјек пријатне спољашности; он спада у ред бољих римских императора. Био је велики градитељ путева, подигао је и мост на Дунаву, гдје и данас стоји Трајанова табла, и проширио Римско царство не само преко Дунава него и преко Тигра и Еуфрата. Једна од знаменитости Рима је и данас Трајанов стуб.
Стерија вели да је Трајан рекао Сабурану, «Прими овај мач, ако добро узвладам, за мене/Ако је влада ми зла, носи га супрот мене», што свједочи о царевој племенитој жељи да буде добар владар.

Пише: Милосав Попадић

Како то да је наш приповједач унаказио козјим ушима једног виђеног и угледног цара? Наша прича је наизглед само блага модификација мита о цару Миди: Мида – Тројан, магареће уши – козје уши, роб – берберин, трска – зова, вјетар – пастири. У рукама вјештог приповједача, ова минимална помјерања сасвим су довољна да се постигну веома различити циљеви. Јер, она су само наоко минимална. Цара Миду брије фамулус, то јест роб; Тројана брије берберин (или његов шегрт), дакле слободан грађанин; Мида никад не пита роба да ли је што примијетио (роб по дефиницији нема право гласа, не смије да говори); Тројан, напротив, свакога берберина пита да ли је видио нешто необично и сви који кажу истину, главом плаћају своју искреност; онај што више цијени посао него истину, прави се невјешт и тако чува и главу и посао, али (као и Мидин роб) и он осјећа неодољиву потребу да објелодани истину; као и Мидин роб, берберин иде у шуму, ископа рупу и тајну шапне црној земљи (овај обичај је код Срба и данас жив). У миту о Миди на том мјесту изникне трска која, повијајући се на вјетру открива закопану тајну; у нашој причи ту улогу има зова од које пастири праве свирале; ово је суштинска разлика: у античком миту вјетар, дакле Еол, то јест бог, открива тајну; у нашој причи то чини пастир, човек од крви и меса, на свирали од зове (је ли зова заова, или зова – зове?). 
Овидију мит о Миди служи да илуструје с једне стране људску глупост, а с друге однос богова према људима. Наш приповједач за предложак не узима цијели мит, већ само крај гдје се говори о надметању пастирског бога Пана са Аполоном. Судија (планина Тмолос) даје предност Аполоновој лири над Пановом свиралом. Мида не само да оспори пресуду већ је назва и нечасном, што Аполон кажњава строго али и по заслузи: лиши га људских и да му магареће уши: ко нема слуха, не заслужује људске уши. 
Наш приповједач занемарује етиологију Тројанове наказности; њега занима само утицај те аномалије на околину. Он узима само Мидине магареће уши, које успут лукаво трампи за козје које ставља на главу цара Тројана. Нису случајно узете козје уши (јарац је симбол сексуалне незајажљивости!): оне попут рефлектора бацају свјетлост на стање ствари у Римском царству: слика која се појављује пред нашим очима знатно одудара од императорове жеље да буде добар владар: у Тројановом царству влада блуд и неслобода, ко гласно говори, губи главу. Упркос томе што цар није погубио момка, крај приче је само привидно мање мрачан. Није невоља у губитку монопола на бријање цара, већ у томе што откривањем тајне није нестала царева наказност, она је само легализована, озакоњена: Јесте, ја сам јарац, шта ми ко може? Шта је горе, не смјети некоме рећи да је наказа, или не моћи ништа учинити против његове наказности?
Освајањем Дације и Асирије, Трајан знатно проширује царство, али, наличје проширења царства је ропство других народа. 100-106 годинеТрајан је водио два рата против Дачана; у првоме је побиједио краља Децебала, Рим му је приредио тријумфалан дочек а он је свом имену додао артибут Dacius, но само двије-три године касније Децебал поново диже буну, коју Трајан у крви угуши и погуби краља, оснива римске колоније и подиже јака војна упоришта: Дација се своди на обичну римску провинцију, њени становници губе слободу, а на Трајановом стубу и данас стоји спирални фриз који двадесет и три пута обилазећи стуб у дужини од 200 метара глорификује тај тријумфални поход са укупно 2500 људских фигура; Трајан је присутан на 60 сцена. Како је то разумјети? Објашњење је једноставно: он је водио «праведан рат», као што су и колонијалне силе правдале своју инвазију Новог свијета, Африке и Азије, као што и данас НАТО правда своје присуство на Косову, у Ираку, у Авганистану, у Грузији ... Десетак година касније Трајан води успјешне ратове против Јермена и Парћана; као и Дачани, Парћани су се поново дигли и поново били поражени. Као што и данас у Риму стоји Трајанов стуб, идеологија његових похода је још актуелна, а и територијално се још налазимо на истим просторима.

*

Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan.
Са становишта књижевног заната, ова прича је занимљива као примјер како наоко незнатна (али промишљена) помјерања могу да дају веома различите ефекте. Није потребна велика вјештина да се прекрајањем од кабанице начини капа. Али само веома вјешт мајстор може од капе да истјера цијелу кабаницу.
Ништа мање није занимљива ни са становишта историје. Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт. За разлику од персијских царева, који су од својих поданика тражили само да дају богу божије и цару царево не дирајући њихов језик, вјеру и обичаје, Римљани су, под изговором да их цивилизују, уз пореске обавезе, покореним народима наметали не само порез него и свој језик, вјеру и обичаје и, по врху, начин чешљања, облачења и мишљења, а то се (као што знамо не само из историје, већ и из сопственог искуства) теже подноси од високих пореза.
Прича о цару Тројану и његовим козјим ушима нема само академски интерес. Она је у наше вријеме актуелна и у свакодневном животу. 

Одломак мита о Миди (Овидије, Метаморфозе, XI, 146-193) 
Мидина се тупост још једном показала кобном. Чули сте за стеновити Тмолос који се стрмо диже изнад мореуза чији се венац протеже све до Сардеса на север и до мајушне Хипепе на југ. Ту је Пан имао обичај да забавља планинске нимфе свирајући на фрули од треске и хвалио се, на своју срамоту, да му ни Аполон није раван у музици; глас допре до Аполона и сад нема врдања: приреди се надметање а Тмолос буде судија. Часни судија заузе своје место на планини пошто је претходно почупао дрвеће из ушију. Његови тамнозелени увојци овенчани су само храстовим лишћем, а жир му виси око слепочница. Баци поглед на бога стада и рече: 'Спреман сам.' Пан изведе мелодију на пастирској фрули; његове варварске мелодије одушевише уши краља Миде који се случајно ту затекао. Кад Пан заврши,Тмолос се свечано окрену према Аполону, а с њим и његове шуме. Феб је у мантији од тирског пурпура до тала, а златну му косу краси венац од парнаског ловора. Лира му је богато украшена драгим камењем и индијском слоновачом. Чврсто држећи инструмент у левој руци и трзалицу у десној, он заузе величанствен став и стаде пребирати по струнама увежбаним палцем све док Тмолос, очаран музиком, не саопшти Пану да његова пастирска фрула мора да уступи палмину гранчицу лири. Сви се сложише са оценом свете планине, само се нађе Мида да оспори пресуду и назва је нечасном. Аполон није могао да дозволи тако немузикалним ушима да задрже људски изглед. Он их издужи, испуни их рутавим сивим длакама, учини их клемпавим и способним да стригу врховима. Остали делови краља Миде задржаше људски облик, само су му уши биле магареће. Он је, наравно покушавао да их сакрије и настојао да ублажи срамотни утисак носећи гримизну тијару. Али, за жаљење је што је роб који га је шишао морао да примети запањујуће привеске. Премда је горео од жеље да обзнани шта је видео, он није хтео да изда свог господара. Међутим, неспособан да чува тајну, оде у шуму, ископа рупу у земљи и шапне: 'У краља Миде магареће уши!', а онда затрпа рупу, да замете траг својих речи и тихо се изгуби. Али ускоро ту изникне сноп дрхтавих трски и након једногодишњег раста издадоше шаптача: кад дува јужни ветар трске шуме: 'У цара Миде магареће уши!'

Илустрација, Борис Вујисић

У цара Тројана козије уши
Био је једном један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах сабљом посекао.
Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.
Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не смије никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу, али не сме никоме казати, "а да ми је", вели "да коме год кажем, одмах би ми лакнуло."
Онда му мајстор рече: "Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај."
Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче главу и у три пута рекне: "У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући."
Кад после тога продје неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лијепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: "У цара Тројана козје уши!"
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају: "У цара Тројана козје уши!
Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: "Море, шта си ти огласио народу за мене?"
А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: "У цара Тројана козје уши!
Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

-----
Одломак мита о Миди (Овидије, Метаморфозе, XI, 146-193), објављујемо у преводу аутора овог прилога Милосава Попадића, познатог српског писца и преводиоца који данас живи у Шведској. Народну приповјетку У цара Тројана козје уши преносимо из књиге Српске народне приповијетке које је сакупио и на свјет издао Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853. године. Ова књига у ПДФ формату налази се у нашој рубрици Њ. В. Књига уз прилог Вука Церовића о народним приповјеткама. У предговору овој култној књизи код Срба Вук је забиљежио а Дијаспора само подсећамо, причу ”у цара Тројана козје уши приповједао ми је и писао 1829. године у Земунском лазарету Грујо Механџијћ из Сентомаша”
Уредник