|
Књига Јовицe Ђурђићa «Звезде на узглављу», (избор пјесама). Oбјављена je код Ars Poetica (Београд, 2009.) на двадесет светских језика. Илустрована сликама Оље Ивањицки
Оља Ивањицки: Анђели бескрајних облика стварања, уље на платну
© Фондација Олга Оља Ивањицки, Београд
Више је разлога да се критички освијетли избор пјесама Звезде на узглављу Јовице Ђурђића, али два треба посебно истаћи. Он је у ову књигу уврстио само дванаест пјесама, оних које на најбољи начин репрезентују његов цјелокупан досадашњи пјеснички опус, освјетљавају његову поетику, указују на основне мотивско-тематске оквире у којима се креће овај лирик, гдје доминантно мјесто заузимају љубав, море, пијесак, сунце, и потврђују његову оданост чистом језичком народном благу у коме брижљиво бруси сваки стих. Поред тога што су објављене на српском, ћиричичним и латиничним писмом, преведене су на двадесет језика: енглески, руски, француски, шпански, италијански, њемачки, шведски, румунски, бугарски, грчки, македонски, словеначки, мађарски, пољски, чешки, русински, дански, норвешки, есперанто и кинески језик, омогићавајући да овог аутора упознају и читаоци ван српског говорног простора.
Посебну вриједност овом луксузном, библиофилском издању дају илустрације, заправо двадесет слика Оље Ивањицки, тако да књига подједнако кријепи и душу и око. Да је објављена и у много скромнијем издању, она би заслуживала пажњу по вриједности уврштених пјесама. Ђурђићев избор отвара антологијска пјесма Јабука из које читаоца запљускује тишина далеког горја која је у љупко руменило плода-народне милоште ушла кроз петељку, тако увјерљиво лирски осликану да напросто пожелимо да је дотакнемо. Ја видим зрнца сунца / Преточена у њену кору, описује пјесник јабуку која се похотно као љубавница нуди, желећи истовремено и у руку и у књигу. Све је у овој, као и у пјесмама које слиједе, складно, одмјерено, све на свом мјесту, казано једноставно, народским језиком; мисао је суздржана, ненаметљива, али пуна широке асоцијативности, а емоције су вјешто контролисане.
Проницљив и луцидан однос пјесника према трајању и свијету уопште посебно долази до изражаја у пјесми Непозната семенка, која би се могла наћи и у најстрожем избору савремене српске поезије. У сићушној честици садржан је цијели космос, само га треба уочити и препознати. Мудрост живота не исказује се крупним ријечима, већ једноставним мислима, чији су лавиринти натопљени непатвореним осјећањима. У тражењу пута којим ћемо искорачити из свакодневља, најљепше и најпотпуније се осјећамо ако имамо сапутника, онога ко ће нас разумјети и кога ћемо вољети. Зна то добро Ђурђић, па зато у пјесми Слап, загледан у оно што је горе или тамо, исказује оно што би се могло назвати општим односом према непознатом: Остављамо прозор отворен ноћу и срце / Годинама. Као богови утишани гледамо / Горе звезде бремените...
Пјесма која је позајмила наслов избору Звезде на узглављу, уз још неке,наговјештава да је љубавна тематика веома присутна у Ђурђићевој поезији. Такође показује колико је пјесник вјешт, па и по много чему оригиналан, у грађењу, могло би се рећи пастелних, пјесничких слика, у којима жена није идеализована и није осликана као божанство, али јест преточена у стих, у пјесму; стиче се утисак да је њен градивни елемент, као ненаметљива метафора. Ђурђићева жена носи лепоту година у струку, она је бледа у ишчекивању, постаје пријатни страх у телу, често је само наговјештај воденог цвета, али нигдје ове описе не доживљавамо као „накит“ прикачен да истакне женску привлачност, него као одсјај њене унутрашње љепоте. Пјесме Девојка и језеро, Мир, море, сан, Киша и влати, Белешка о девојчици и Очи моје драге док ме испраћа показују да Јовица Ђурђић суверено влада и сонетном формом, при чему посебну пажњу посвећује ритму, музикалности и сликовитости, трудећи се да нађе неистрошене, што оригиналније риме.
Можда Јовица Ђурђић у избор Звезде на узглављу није уврстио своје најбоље пјесме, али је – треба поновити – изабрао оне које га најцјеловитије презентују као пјесника који сасвим сигурно има своје мјесто у савременој српској лирици.
 РАНКО ПАВЛОВИЋ рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића. Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за децу. Бави се књижевном критиком и есејистиком. Објавио је тринаест збирки песама, дванаест збирки приповедака (Приче из Вакуфа, 1978, Бљесак у кошмару, 1985, Човјек у љуштури, 1988, Преображаји, 1997, Тринаест нестрпљивих прича, 2009...), четири романа (Школа јахања, 1990, Јахачи и остали, 2001, Како ухватити лептира, 2002. и Небеске костурнице, 2011) збирку есеја Журка код Екермана, 2009 и десет радио драма за одрасле, затим шеснаест збирки прича за децу, четири збирке песама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дечја позоришта и петнаестак радио игара за децу. Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела. Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Кандидован је за престижну награду ”Астрид Линдгрен” за 2011. годину. Овај часопис објавио је, 2003. године његову антологијску приповест ”Библиотекар и књига”. Живи и ради у Бањa Луци. |
